Prošlonedeljni izbruh rasističkog nasilja albanskih šovinista nad Srbima na Kosovu inspirisao je mnoge veselnike i u „Srbiji van Kosova“ (tako To u čemu živimo zovu razni statističari i anketari) da uzmu stvar u svoje ruke i pređu na l’ action directe: e, sad, ta je „stvar“ koju treba uzeti u ruke za neke bila metalna šipka, za druge Molotovljev koktel, za treće ukradeni primerak Kur’ana ili one hodžinske kape, kao dragi suvenir sa uzbudljivog i neizvesnog takmičenja za Najvećeg Mamlaza 2004, spontano održanog u jednoj dorćolskoj ulici…
Usred cele te gungule, u kojoj je svakovrsna diluvijalna Mržnja ponovo bila onako blaženo legitimna i društveno poželjna kao 1991. ili 1999., a kretenski tabloidi svojim besramnim i krvoločnim lupetaranjem dodatno podjarivali ulične bilmeze i vaskoliku fukaru, dvoje je ljudi takođe krenulo u direktnu akciju, ama sa sasvim obrnutim predznakom, a stvar koju su uzeli u ruke zove se sprej, onaj pogodan za pisanje grafita. Ti se ljudi zovu Nenad Živković i Dunja Šašić i građani su Pančeva; on je glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Pančevac“ – lokalno veoma uticajnog i nezamislivo tiražnog: cca 15 hiljada prodatih primeraka u gradu s petocifrenim brojem stanovnika! – a ona umetnički direktor dotičnog lista. Ako je verovati očigledno veoma izraženom osećaju za Bezbednosnu Kulturu kakav je ispoljio službenik obezbeđenja zgrade Skupštine opštine Pančevo, narečeni duet je (pod okriljem noći, što ponovo dokazuje staru ONO & DSZ istinu kako Neprijatelj nikad ne spava!) učinio sledeću užasnu stvar: u četvrtak, 18. 3. oko 3.50 izjutra, na zgradi SO Pančevo ispisali su grafite „Živelo srpsko-albansko prijateljstvo“ i „Ne damo naše Albance, Vojvođani“. Službenik je promptno alarmirao policiju, i Organi su dvoje drskih prestupnika uhvatili na delu, dokazujući tako zlobnicima i Nevernim Tomama, Nevernim bebama i ostalima da je njihova neefikasnost pred beogradskom i niškom mošejom bila samo plod trenutne indisponiranosti.
Ah, kakva bruka! Kakva strašna ljaga na jedan grad poštenih i rodoljubivih trudbenika i njihovih časnih familija! Kakav šamar društvenom ukusu! U noći kada Gore Naši Manastiri – dobro, i poneka džamijica – i kada sve što ima zdravog rodoljubivog duha u sebi vileni ulicama i skandira „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, ovo dvoje besprizornika podmeću Kukavičje Jaje svojim duboko uznemiravajućim parolama koje su – svojom grozomornom i bolesnom sadržinom – za svaku osudu! I političko-medijska scena banatske varoši odmah se, kažu, uzbibala: ovakav je Skandal zahtevao hitru i odlučnu reakciju, valjalo je za vakta oprati tešku sramotu. A ko je za to pozvaniji od prvog građanina varoši, u ovom slučaju građanke? Elem, gradonačelnikovica Borislava Kruška (DSS) brže je bolje dala izjaviti da „u ovako napetoj situaciji kada se dešavaju tragične stvari u našoj južnoj pokrajini neko nalazi za shodno da navodno propagira prijateljstvo, a zapravo propagira netoleranciju u ime tolerancije. Verujem da iza onoga ko je parole ispisao ne stoje građani Pančeva. Posebno je nedopustivo što je to uradio glavni urednik lista ‘Pančevac’, neko ko ima veliku odgovornost kao visoki službenik opštine.“ Gospođa Fightglory Peach se nije suzdržala da dopripomene i kako „list ‘Pančevac’, otkako je pre devet meseci njegov glavni urednik Nenad Živković, pokazuje jasnu antisrpsku notu“.
Ne bih da se gradim naivan, neobavešten ili barem otmeno nezainteresovan: ‘Pančevac’ redovno čitam, a Živkovića, čini mi se, solidno poznajem. List je i pre njegovog urednikovanja bio sasvim dobar, a sada je još znatno bolji, prodorniji, svežiji. I sve to uz nivo medijske (i opšte) pismenosti i zanatskih standarda o kojima većina besmisleno prenamnožnih „prestoničkih“ redakcija može samo da sanja. Što se tiče „antisrpstva“, ono se ogleda i iscrpljuje u faktu da u listu više nikako nema mesta bilo kakvoj šovinističkoj propagandi i sumanutom trućanju lokalnih ili globalnih Ludaka pod demagoškim izgovorom Slobode Za Sva Mišljenja. A građanina Živkovića što se smatra, čovek nikad ne zna koji se vrag u čoveku krije: onako, kad ga pogledaš – mnogo fin dečko, uvek glatko izbrijan i besprekorno japijevsko-birokratski odeven, kao mlad trijumfalno završio političke nauke… ma, kao da je Balašević njemu posvetio onu o „Banetu, dobrom sinu“. Megjutoa, izgled vara: u duši panker i anarhišt nekako „feralovske“ provenijencije– obaška, a u skladu s tim, zagriženi levičar, autonomaš, agnostik, kosmopolitiski lokalpatriota etc. – Nenad Ž. je hodajuća napast za „sredinu“, spokojno ogrezlu u Netalasanju kao vrhunaravnom principu životne mudrosti. I to ne samo zato što se radi o famoznoj „provinciji“, gde se „svi znaju“, a nepisani kodovi su jači od pisanih zakona: nije ni u Beogradu i Novom Sadu „suštinski“ bolje, samo se čovek lakše sakrije u masi, to je kanda sve…
Najviše od svega (me) veseli to što noćna grafiti-akcija potvrđuje da se građanin Ž. uopšte nije dao impresionirati svojim Važnim Društvenim Položajem koji u prevodu sa lokalnog na državni nivo izgleda otprilike kao da zamislite novohirotonisanog Sašu Tijanića kako se noćom vrzma oko zgrade Skupštine Srbije sa auto-lakom u ruci?! I to ispisujući parole u kojima, dobro de, ima nečega razoružavajuće utopijskog i naivnog – baš kao što i u samom ovom urbanogerilskom „metodu“ ima nečega pubertetskog – ali utoliko bolje za slobodnog građanina Živkovića i građanku Šašić, i utoliko gore za obespamećenu zemlju u kojoj je ovakva benigna, pozitivna provokacija grozomoran skandal. Ne znam za vas, ali ovo plemenito ludilo u meni izaziva samo simpatije i respekt. Utoliko pre što se N. Ž. ovako ekstremno nekonvencionalnim ponašanjem – pa još u „delikatnom trenutku“ koji spominje mrs. Peach! – izložio riziku da ga pojedu lokalne „društveno-političke“ ale i vrane. Malomišćanska ordija je ionako jedva čekala povod da mu stavi soli na rep. No, šta god da se desi – vredelo je! Sloboda se plaća, ali svaka cena je zapravo OK; o tome cijukavi čaršijski um nikada neće saznati ništa.
