Sva je prilika da smo – i mi i takozvani svet, više mi nego svet – upali u kolektivnu hipnozu posle američke (Trampove) intervencije u Venezueli i otmice Nikolasa Madura. Evo se iznenađenost & uvređenost Trampovim potezom šire kao šumski požar usred leta. Samo se na portalu „Vremena“ da pronaći širok spektar umotvorina: te kršenje međunarodnog prava (ma nije moguće), te kraj međunarodnog poretka (koji poredak je, inače, do juče funkcionisao upravo savršeno), te pretnja bezbednosti čitavom svetu (kao da već prvog dana Trampovog prvog mandata to nije bilo jasno svakome ko je sačuvao nešto prisebnosti), te sad svaka velika ili regionalna sila može izvršiti takav napad u zoni svojih interesa (kao da do sada to nije mogla, niti radila), te najopasniji presedan koji u međunarodne odnose ponovo uvodi princip gole sile (za razliku od Putinovig upada u Ukrajinu koji je, verovatno, bio demonstracija obučene sile i širenje hipi ideja) i legitimizaciju pljačke nacionalnih resursa nezavisnih država, članica Ujedinjenih nacija (što se, inače, nikada ranije dogodilo, pa nam sada pritisak neviđeno skače), pa napad na suverenu zemlju (dočim Ukrajina nije suverena, pa Putinov napad nije bio napad na suverenu zemlju) i tako dalje, iz banalnosti u banalnost, iz proizvoljnosti u proizvoljnost.
Neviđeno bi osveženje bilo kada bi oni koji imaju pristup javnom prostoru malo mislili pre nego što otvore usta i kada bi manje osluškivali takozvano javno mnjenje, a više se držali logike, na primer.
Imperijalna logika
Postoji nešto što se zove imperijalna logika i što neće nestati ako zažmurimo. Ta logika je na delu od antičkih vremena do danas. Iza Atine, recimo, nije ostajao kamen na kamenu (čitajte Tukididov Peloponeski rat), a tek o Rimu se nema šta reći. Vizantija je kršila sve što joj stoji na putu dok joj Osmansko carstvo nije doakalo, pa onda i samo krenulo da se širi na nezadovoljstvo i zgražavanje malih (ali i velikih). O Francuzima, Englezima da i ne govorimo. Pa Sovjetski Savez, Amerika, Kina…
I sad ne možemo da dođemo sebi od iznenađenja što je dominantna imperija današnjice izvela prepad na svoju ruku (šta beše ono u Iranu, Siriji i Sudanu nedavno?), kao da su imperije ikada pitale nekoga za dozvolu. Ako može imperija (bilo koja) svoju nameru da provuče kroz Ujedinjene nacije – u redu, provući će je, ako ne, onda će Ujedinjene nacije zaobići. To je, dame i gospodo, drugovi i drugarice, logika imperije i ako se ne saobrazite toj logici i ako je ne shvatite – stradate.
Ništa novo, zaista
U ovom slučaju stvar je ozbiljnija utoliko što su Amerikanci, na slobodnim i poštenim izborima, izglasali narcisoidnog bilmeza koji, kad god napravi svinjariju – a do sada ništa drugo do svinjarija nije ni pravio, to mu je domet – odvrate da je on legalno izabrani predsednik, što u njegovoj nesređenoj glavi znači: mogu činiti šta mi je volja, pa i nasrnuti na ustavni poredak sopstvene zemlje. Iako je taj segment njegovog mandata zanimljiviji – kako je, naime, moguće da osamdeset miliona ljudi glasa za nekoga poput Trampa? – ovde se zadržavamo na imperijalnom ponašanju Amerike (ili bilo koje imperije, uostalom).
Dakle, ovako iz glave i bez traženja podataka, podsetimo se američkih intervencija u Meksiku i Čileu, a panamski diktator Manuel Norijega prošao je kao Maduro. Američke intervencije nekada su prolazile (Osama bin Laden, recimo), nekada nisu (Džimi Karter je postradao zajedno sa svojim specijalcima, a Džon Kenedi se, posle Zaliva svinja, podvijenog repića vratio kući), nekada su saveznici znali šta će se dogoditi, nekada nisu. Tu su i Irak, Libija, Sirija. Pa sad biti iznenađen novim imperijalnim poduhvatom, i to posle meseci prirema i uništavanja onih brodića i čamaca, ne govori ništa dobro o iznenađenom.
Motivi i zbrka
Tramp u tolikoj meri govori ono što mu prvo padne na (nejaki) um da se o motivima otmice bračnog para Maduro može samo nagađati, a pitanje je i da li tu uopšte postoje promišljeni motiv i konsekventno objašnjenje. Razume se da nije reč ni o kakvom uzvišenom cilju poput, recimo, oslobađanja venecuelanskog naroda od zlotvora. To je kolateralna dobit, pod uslovom da u Venecueli ne izbije građanski rat. Tramp i njegova ekipa, uostalom, nisu u stanju da proizvedu bilo kakvu ideju koja se najdirektnije ne tiče para.
Opet su se, dakle, posmatrači na prvu loptu dohvatili nafte, pre svega zbog Trampovog bulažnjenja o tome da je Venecuela ukrala Americi nekakvu naftu. Taj motiv jeste svakako u igri. Ni borba protiv droge, odnosno obezglavljenje državnog kartela, nije motiv koji se sme odbaciti, ali, opet, tu postoji nekakva ideja o dobrobiti Amerikanaca, a Trampa je baš briga za Amerikance (kao i za bilo koga ko nije on sam). Ispipavanje terena za neku buduću akciju na Grenlandu – možda i to, ali to je dosta mutno.
No, kada sve to saberemo i kada shvatimo da je Tramp svojim bulažnjenjima uneo zbrku u moguće motive, ostaje jedan motiv kojem diktatori i kandidati za diktatore nepogrešivo pribegavaju kad god je gusto: odvraćanje pažnje s istinskih problema i mobilisanje glasačkog tela. Trampova se popularnost topi brzinom kojom uništava američki ustavni poredak, te mu je pod hitno bilo potrebno nešto što bi ga malo oporavilo. Utoliko se Maduro odlično namestio. Bez obzira na hipnotizovano i ritualizovano zgražavanje američkom akcijom, nikome suza neće kapnuti za satrapom kakav je bio Maduro. A kako sad to Tramp namerava da upravlja Venecuelom, kako je sam najavio, zanimljiv je problem koji teško može da dovede do pozitivnog ishoda.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
