Eto, dočekasmo i to: Toma se Nikolić ozbiljno najedio na Vojislava Šešelja, zapretio mu otkazivanjem daljih usluga ako mu se ne uplati lepa svotica imperijalističke valute. Kakvih, bre, usluga – pitate se vi u čudu – ta, zar nije Grobar taj koji je doživotno uslužen tragičnim izlaskom iz zaslužene anonimnosti, a to mu je učinio baš narečeni haški uznik? Dobro, pustimo sada to, nego pazite ovo: i Aleksandar se Vučić iz istih razloga uskopistio na Šešelja, sve riga vatru i upozorava ga pred isključenje. I još niz radikalskih vedeta, sve se to ustremilo na sirotog pritvorenika, koji u Sheveningenu brani srpske boje u neravnopravnom, ali ipak trijumfalnom boju protiv Novog svetskog poretka. Pukla tikva, dakle? Ostvarile se napokon prognoze zluradih da će i Najsrbi među Najsrbima pre ili docnije da se podžaveljaju, i to oko para? Ma jok, sve je to samo opsena, jedan takorekuć diletantski parateatarski zaplet, ali svakako vredan pažnje. Jer nam, naime, govori o toj ekipi sve ono što o njoj svakako treba znati, a što ova obično veoma pazi da sakrije. Što joj i uspeva, pošto nešto ne vidim da se bilo ko u javnosti uznemirio zbog ove bizarne „akcije“.
Elem, evo o čemu se radi: nešto što se pompezno naziva Stručni tim za odbranu Vojislava Šešelja, a čega je predsednik upravo Nikolić (sam bog zna koja je tu njegova struka, ili uža specijalnost?), a članovi velikani radikalske reči i misli poput Vučića, Zorana „Tadić je ustaša“ Krasića, Slavka Jerkovića, „kejs menadžera Marine Raguž“ i neimenovanih veštaka, pismenim putem ultimativno traži od neodgovornog Šešelja da im se napokon oduži što tako vredno i vrsno rade na njegovom slučaju. Vredi citirati barem antologijske delove pisma upozorenja: „Potrebno je da hitno obezbedite sredstva radi izmirenja duga prema članovima stručnog tima, jer će u protivnom stručni tim biti prinuđen da vam uskrati pomoć u pripremi odbrane. Podsećamo vas da su se svi članovi stručnog tima maksimalno angažovali u pripremi odbrane i u svemu postupali po vašem nalogu i da su imali znatnih troškova kako bi odbranu učinili što kvalitetnijom“ (v. „Politiku“ od 23. 2. 2007). A cijena – sitnica: šest miliona tri stotine i devedeset i pet hiljada US zelembaća. Toliko se, naime, nakupilo za ove tri-četiri godine vrednog naučnog rada, što terenskog što laboratorijskog. Dobro, oseća se nedvosmisleno da je ovde prisutan duh balkanskog Ostapa Bendera („ideje naše – benzin vaš“!), ali gde je tu tačno šema? Ko kome prodaje ciglu? Stvar je prosta, kad je očistiš od vaćaroške galamdžijske retorike. „Stručni tim“ tobože je ljut na Šešelja, no Šešelj je tu samo (više nego dobrovoljni) medijum (pokušajte da zamislite Nikolića kako Šešelju vaistinu uskraćuje nešto), a poruka zapravo ide Tribunalu, koji bi imao da ženerozno plati te impresivne „troškove“ u Šešeljevo ime, pošto je Vojvoda navodno siromašan, pa to ne može sam da učini. Iz Tribunala, međutim, odgovaraju da nisu pijani milijarderi i da im ne pada na pamet da sudeluju u tom cirkusu: em što pokrivaju troškove odbrane samo uistinu siromašnih optuženika, što Vojvoda nije ni u ludilu, em što se pare mogu dati samo za advokate – koje Šešelj nema i neće da ima – a ne za nekakve amorfne „stručne timove“ sastavljene od Marka i Janka, em što su maksimalni mogući troškovi predviđeni za odbranu 382.897 evra, dakle nekih dvanaestak puta niži nego što Nikolić & co. traže „od Šešelja“, ergo od Tribunala.
Ne sumnjam ja da takav velikan kao što je Šešelj zaslužuje samo najbolje, ali nije li i za rastegljive radikalske kriterijume zevzečenja sa zdravim mozgom malko preterano da jedan običan podnesak „košta“ i do četrdeset hiljada evrića?! I uopšte, o kakvim se to silnim troškovima radi, kad svi tvrde da je optužnica ionako obična koještarija, nedostojna ozbiljne demontaže? Šta, da neće možda da rade terenska istraživanja? Pa nisu li to ionako odradili unapred, poput Nikolića u Antinu 1991? I u koju svrhu – da tako ospore Šešeljev, kako kažu, „verbalni delikt“? Ta, za takvo nešto bi im bilo dovoljno i jedno predavanje odvažnog Koste Čavoškog… Kao što rekoh, sve je to puka predstava, ono što vređa razum i dobar ukus ponajpre je to što je sve to tako prozirno, tako očigledno: besramna gramzivost i alavost naših najgromopucatelnijih patrijota ogolela se do bestidnosti, zinula, razjapila se na sve nas kao nikada do sada. Ta ekipa bi prosto htela da se omasti za lepe pare – nema veze što su „agresorske“ – i to je jedini smisao ove groteskne šarade. Nije tako loše biti izdašni Strani Plaćenik, ako se to radi u rodoljubive svrhe… A ako se uzme u obzir da Tribunal plaća advokate izvesnih optuženika po tarifi od pet do šest hiljada evra mesečno, postaje jasnije zašto bi i Šešeljev živopisni Stručni Tim malko da se ogrebe. A tek „troškovi“ sa svojim beskrajnim kreativnim mogućnostima, te razna druga čuda – veselju nema kraja! Ne da kaplje – sliva se! Tjah, u Srbiji bi im to možda i prošlo, jer Srbija je prema takvima vazda široke ruke, evo, nije li im već ispoklanjala ogromne stanove – dakle: šestocifrene sume u evrima, na lepe oči – ali s Tribunalom će to ići malo teže: tamo ne umeju da proniknu u značenje fraze „Alajbegova slama“. Pih, protestantska posla!
Šta smo, dakle, ovde imali? Cirkusku trupu političkih secikesa koji veoma dugo i veoma dobro parazitiraju na telu Srbije iz koje vampirski isisavaju krv, pa su se već toliko obezobrazili i polakomili da im je palo na pamet da okušaju sreću i u međunarodnoj konkurenciji: što da ne, veće i bogatije tržište… Samo, džaba ga bilo, izgleda da su ovi na vreme čitali Iljfa i Petrova!
