Specijalne veze: Miškovićeva jahta u Hrvatskoj
Da Mirolad Dodik zbilja razume Guču, pa samim tim i Srbiju, ne bi otvarao ono završno takmičenje trubača u Guči zakopčan do grla i pritegnut kravatom, već bi i on odenuo neku lakoste majicu, kakvu su obukli Vojislav Koštunica i Velja Ilić. Iz pouzdanih izvora autor saznaje da će predsednik srpske vlade da otvori ovogodišnju Grmečku koridu. Očekuje se da naš Jablan nabode i prospe creva carskom Rudonji i to bi, po očekivanju ovdašnje javnosti, bila simbolička kruna novovekovne kosovske bitke, koliko i pohvala investicionim poduhvatima Telekoma Srbije i Delta holdinga, koji su pazarili uspešno mobilnog operatera i glavni snabdevački lanac u Republici Srpskoj.
Naravno, autor ovog teksta vest o uzvratnoj poseti je izmislio. Mada je logična. Eto ti Dodika na proslavi srpske Nove godine, eto ga u Guči, a u međuvremenu, od januara do avgusta, u još u dve tri prigode. Čista demonstracija specijalnih veza, a sve po Dejtonu. Sad je red na ove naše da uzvrate.
Da se razumemo, nemam primedbi na poslovnu politiku dva srpska giganta, Telekoma i Delte, koji imaju preku, kapitalnu logiku da se šire u regionu, pa to rade tamo gde mogu, a ne uspeva im to isto u, recimo, Hrvatskoj i Sloveniji gde, po pravilu domaćeg terena, Rudonja uvek nabode Jablana, uz svesrdnu podršku publike. Bio sam svedok euforičnog medijskog otkrića da je u Makarsku uplovila Miškovićeva jahta i u hrvatskim novinama je to bila udarna vest – od dva, tri reda, dok je ostatak teksta – od dve, tri šlajfne – bio gotovo skinut s bloga u kome mladi eldepeovci krpe ovog tajkuna kao Miloševićevog čoveka i krvopiju srpskog naroda. Nemam primedbi ni na specijalne veze krupnog čoveka iz Laktaša s ovim našim jablanima jer, kao što se kapital širi tamo gde može, tako još više se širi politika, pa je svaka prigoda dobra da utvrdimo kako ne trubimo sami na ovom svetu.
Hoću reći da srpska politička i poslovna elita ima preku potrebu da izađe iz sopstvene tesne kože i svoje ideje i pare plasiraju u šire okruženje. To je dobar znak. Zamislite da će za dve godine, recimo, Koštunica biti alajčauš na Sinjskoj alci, dok će Sanader cupkati na dragačevskom saboru. Pokrovitelji bi bili Mišković i Ivica Todorić, vlasnik hrvatskog „Konzuma“, čija se firma, pod nazivom „Idea“, već ustoličila, barem u Beogradu, koliko i Dodik u Nemanjinoj 12.
Uskoro sto dana vlade: Uspesi kao jabuka razdora
Ovo za Sanadera, hrvatskog premijera, nije sigurno jer njegov HDZ čekaju izbori, dok Koštunici ni izbori ne mogu ništa. Bez obzira na izborni rezultat DSS-a Vojislav Koštunica se već sedam godina u različitim formama održava na vlasti, kao jedini kontinuitet petoktobarskih promena, ako u kontinuitet ne računamo i neuspele pokušaje srpskih radikala da se dočepaju bilo kojeg važnijeg segmenta vlasti od onog koji je Maja Gojković izborila u Novom Sadu.
Rekao bi čovek da je Koštunica srpski usud, s Dodikom i bez njega, s Gučom ili bez nje, a o Velji Iliću i da ne pišem. Za neku nedelju obeležavaće se sto dana ove vlade i biće zanimljivo kako će se njeni učinci analizirati. Nesporno je, u ovom trenutku, da Vlada postiže pristojne rezultate na dva bitna segmenta politike – Kosovo i evropske integracije. Kosovski problem vraćen je u, kako se to govorilo, institucije sistema. Istina je, kako kaže analitičar Đorđe Vukadinović, omrznut u većem delu liberalne Srbije do bezmere koja govornu manu izjednačava s karakternim osobinama i onda ove povezuje s političkim uverenjima, da politika oko Kosova liči na Šeherezadine priče tokom 1001 noći koja odlaže sudbinu. Drugim rečima, malo se sami zamajavamo i malo druge zamajavamo, ali kao u onoj reklami – zvuči blesavo, ali pomaže.
S druge strane, kancelarija agilnog Božidara Đelića, potpredsednika Koštuničine vlade, svaki dan nas uverava da smo sve bliže Evropi. Ova idilična sinergija vladinog poslovanja po kojoj, izgleda, barem po saopštenjima, da smo odbranili Kosovo i osvojili Evropu, javiće se, međutim, u nekom trenutku kao jabuka razdora u velikoj koaliciji koja sada u javnosti izgleda kao nedodirljiva.
Ne sumnjam da će ova vlada preživeti raspodelu funkcija i dobara javnih preduzeća, mada će to biti ozbiljan test njene ozbiljnosti, čak će možda poštovati i dogovor oko zdušne podrške sopstvenim kandidatima na predstojećim predsedničkim i lokalnim izborima, s naglaskom na Beograd.
Dvanaesti avgust: Dan kada smo pobedili ostatak sveta
Ali, kad se završi šeherezijada, ogoliće se da jedni brane Kosovo bez obzira na Evropu, a da drugi zagovaraju Evropu bez obzira na Kosovo, pa će se, ovo što sada izgleda kao dobar učinak, preslikati u stvarnosti na ozbiljan raskol koji negde početkom naredne godine može izazvati krizu Vlade i nove izbore u kojima će Koštunica opet pobediti i ako izgubi.
Nevezano od Koštunice i od trubačkog saborovanja, 12. avgust ući će, po mišljenju sportskih komentatora, u anale srpskih pobeda – teniseri, košarkaši, vaterpolisti… U ovom broju Novaku Đokoviću posvećujemo rubriku – „Portret savremenika“. Tako mlad a već savremenik. Pišemo o dva veka od dolaska Dositeja Obradovića u Srbiju. Šesnaestog avgusta sa zemunske strane Dunava doplovila je skromna lađa nekog zemunskog voskara koja je prevezla već omatorelog Dositeja, prvi put, u tek oslobođeni Karađorđev Beograd. Kako primećuje Zorica Janković, hroničarka „Vremena“ (vidi tekst na strani 34), on se jedini, mada sa 68 godina života iza sebe, odazvao voždovom pozivu da dođe u Srbiju i pomogne. Šta to govori o nama a šta o njemu? I kakve veze ima Novak Đoković sa tim, a posebno Milorad Dodik?
Mogao bih neku vezu da nategnem, a mogu to i čitaoci sami da učine. Dugoročno gledano, nacionalno biće Srbije neće odrediti politika, nego kulturni modeli koji se uspostavljaju u odnosu na svet. Dositej je, navodno, doneo seme krompira u Srbiju, Đoković uspeh u sportu koji nije za male zemlje, a Dodik tu dođe kao potvrda ambicije politike i biznisa da izađe van sopstvenih granica.
Ili kao što je Petar Kočić pisao: „Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosno na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno, silno odjekuju.“
