Koliko pre dve nedelje, predložio sam „antireferendumašima“ da pokušaju da za kampanju – pa makar i inkognito – angažuju Matiju Šerlok Bećkovića, prekaljenog veterana neferendumsko-neverendumskih pošalica i smicalica; pokazalo se da sam prevideo jednog još većeg asa, koji je poslednjih dana zablistao u punom sjaju svoje blagoglagoljivosti i umnosti: Fidel Če Vučelić, krštenim imenom Milorad, zadnja pošta Crvenka, istinski je junak ovog kontrareferendumskog pokreta, to vam stojim dobar! Intelektualno-hedonistički guru posthumnih ostataka Socijalističke partije Srbije i jedan od kandidata za njenog (post)predsednika, Vučela The Nenadmašni danima već, iz intervjua u izjavu, iz nastupa u istup, ponavlja i varira jednu te istu tvrdnju: da treba izaći na referendum i glasati za tekst novog Ustava jerbo je to onaj isti, krasni i genijalni, Miloševićev ustav iz 1990, uz nekoliko nebitnih kozmetičkih izmena. Drugim rečima, živeo kontinuitet! Pa čekaj, sto mu gromova, zar to Vučelićevo viđenje predloga Ustava nije ono navlas isto što tvrde svi ljuti dušmani tog istog Ustava, od uzbuđenog Čede Jovanovića pa do staložene Vesne Rakić Vodinelić? Naravno da jeste, zato i tvrdim da je Vučelić onaj tajni „džoker“ druge strane! Ako taj Dvostruki Agent ne obori referendum, vala niko neće!
Ovo je, naravno, šala, mada već vidim kako se nekome – odraslom na vaskolikim zaverama – nadimaju obrve: ima tu nešto, kumašine moj, nije to bez neke… Ma jok, stvar je i prostija i beznadežnija istovremeno. Glavnina srpske političke klase-kaste našla se zatečena u raskrečenom stanju, u šizofrenom raskoraku: ovaj bi Ustav trebao da bude sve-za-svakoga-u-isto-vreme, pa i po cenu da se bude i smešan i blesav ako treba: Vučelić i društvo, a bogme i radikali, treba da podržavaju novi ustav kao simbol kontinuiteta, a demokrate, srbokrate i eks-eksperti kao simbol diskontinuiteta s mračnim devedesetim. Kako je to, zaboga, moguće? Ako smo ozbiljni – nikako. Ako pak nismo, će se dogovorimo.
Prizovimo u pomoć dobrog starog Luiđija Pirandela: ova (pred)ustavna zavrzlama u njegovoj se dramaturgiji lepo zove „tako je, ako vam se tako čini“. Ali, nisu (pred, kontra)ustavne aporije ono što me ovde prevashodno zanima. Ovo je samo jedan od karakteristično uvrnutih simptoma mnogo šireg sindroma od kojeg poslovično boluje „glavni tok“ naše političke klase, a koji bi se mogao nazvati „kako prdnuti i stisnuti u isto vreme?“ Ko god je bio dovoljno dokon i lud da proba, zna da to ide dosta teško. Zato pametni od toga odustanu, a oni drugi… pa, oni drugi dožive zvezdane uspehe na političkoj sceni zemlje Srbije. Sve je ovde, nakon legendarnog Petog Oktobra, nekako ofrlje i nekako napola, i u međuvremenu je čak izdžikljala cela jedna, veoma raširena i centrima političke moći bliska, škola mišljenja koja se kune da je baš to najveća vrlina naše „demokratske tranzicije“: to što u njoj nekako ništa nije baš zaozbiljno, što sve može da bidne, a ništa ne mora da znači. Tako je i predlog ustava dobar zarad jednih razloga, a još je bolji zarad onih drugih, mada jedni druge naprosto isključuju, ako ovde još važe elementarni zakoni logike. Tako je i Vučelić, svojim reklamiranjem ustava na način koji je njegove drugare iz Vlade morao obliti iznenadnim talasom hladog znoja, samo izrekao – i tako do kraja razgolitio – šizofrenost, a otuda na duži rok i neodrživost, ovakvog dominantnog javnog diskursa.
Slučaj dva: Maja Gojković. Ona istovremeno i jeste i nije ražalovana u Srpskoj radikalnoj stranci, i jeste i nije u nemilosti gurua Šešelja i šefovskog tandema Kraljević Marko-Dendi Vorhol, koji i jeste i nije zadovoljan njenim radom i varljivim soft nastupom, kao što, uostalom, i jeste i nije za promene radikalskog imidža: suštinski nije, formalno jeste – ali samo dok ih neko ne iznervira, u kojem slučaju se pokreće čuvena Mašina Za Ustašluke; na kraju krajeva, i sama M. G. u svom novijem političkom delovanju i jeste i nije radikalka – formom pretežno nije, suštinom bezbeli jeste. Kako radikali razrešavaju ovu aporiju? Trenutno, samo korišćenjem čuvene detinje strategije žmurenja. No, jednom će ipak morati da se presaberu, i oni i ona. Čuveni osetljivi seizmički aparati naših „političkih analitičara“ dan-danas se kunu da su onomad registrovali jedan tanušni mikromomenat kada se vaskoliki Srpski Radikalizam – jakako, kad se Šešelj već bio solidno navikao na atlantsku klimu – zaljuljao na drugu stranu, obećavajući izvesnu sanaderizaciju radikalskog bašibozluka. I džaba im je bilo govoriti – mislim, analitičarima – da je to odveć površan utisak, jer ama baš ništa se u politici i u osnovnim vrednostima i opredeljenjima radikala promenilo nije: to što je Aleksandar Vučić namazao usta labelom možda je dobro za emancipaciju metroseksualizma u Srba, ali inače nema nikakvu stvarnu političku težinu. Zato se i sama Maja Gojković nalazi u nemogućoj misiji: dakle, ne samo zato što se, jelte, suočava sa neotesanim primitivcima koji, eto, ne razumeju njenu političku dalekovidost, nego zato što ni ona sama nije odstupila od bilo kojeg postulata radikalske politike i doktrine devedesetih, a koja je SRS učinila političkom strankom po formi, a zločinačkom organizacijom po konkretnom, „terenskom“ delovanju.
I do kada će to i-prdni-i-stisni stanje da traje? Dok se ne tresne o ledinu. A kada će to da bude? Ne znam, ali dok po stoti put, hipnotisan i fasciniran, čitam onu dadaističku Preambulu, čini mi se da taj trenutak možda i nije tako daleko.
