Ujutru i uveče: Dva lica istog čoveka
Izborna kampanja traje tek sedam dana i Aleksandar Vučić svaki dan prikazuje dva lica: ujutru je predsednik Vlade, a uveče pretendent na mesto predsednika Srbije. Tako je u utorak, kad ovaj tekst nastaje, otvorio novi pogon stare fabrike „Kontinental“ u Subotici, a uveče je održao predizborni miting u istom gradu.
Mediji se utrkuju ko će brže, jače i bolje (ili je red reči u sloganu SNS-a nešto drugačiji) da izvesti o poduhvatima nedospavanog premijera i pretendenta, a ostali kandidati dobijaju koske na medijskom tržištu i salvu uvreda u podguznim tabloidima, pa vi vidite koliko je kampanja poštena.
O svemu tome pišemo opširno na stranicama ovog broja „Vremena“ pa bih čitaocima da skrenem pažnju na neke teme koje su u interpretaciji Vučića i njegovih zgodne za mitinga-ško mlataranje partijskim zastava, ali su podalje od istine i pre su razlog za zabrinutost nego za skandiranje vođi.
Vučić se razmahuje brojevima o nekakvom i tobožnjem uspehu u srpskoj ekonomiji, sipa na sve strane procente i strane reči, opsenjuje prostotu kilometrima, tonama i skokovima po raznim beznačajnim listama, a skriva, kako se u izbornim kampanjama obično i radi, činjenicu da je sve to ples na tankom ledu, ostvaren najvećim delom zbog povoljne ekonomske situacije u evrozoni, i da sa očekivanim rastom kamata i posebno rastom vrednosti dolara sve to može da se pokaže kao luk i voda i da se ispostavi da Srbija za ovih pet godina pod njegovom vladavinom nije postigla neki suštinski napredak.
Možda je to, rekao bi neki cinik veći od mene, razlog što beži s premijerskog mesta i obezbeđuje, ukoliko pobedi na predsedničkim izborima, funkciju koja em traje pet godina, em ga abolira od mogućeg budućeg posrtanja ekonomskih poslova i daljeg zaostajanja životnog standarda građana.
Argumenti i fakti: Čujmo i drugo mišljenje
Ne bez doze duhovitosti, Džejm Ruf, šef misije MMF-a za Srbiju, u utorak je na Kopaonik biznis forumu rekao da su mu posao olakšali guvernerka Jorgovanka Tabaković i ministar finansija Dušan Vujović koji su, u govorima pre njega, nahvalili vladu, pa bi on mogao da se skoncentriše na probleme.
Ponovio je ono što je napisao u autorskom tekstu za beogradski NIN i „Kopaonik biznis forum reviju“ i istakao da su prihodi stanovništva bolno niski i da bi se to promenilo potrebno je da rast bruto društvenog proizvoda bude znatno viši od tri procenta. Primetio je još da su gubici u mnogim javnim preduzećima toliki da bi državi bilo jeftinije da plaća radnike da ostanu kod kuće nego da nastavi da subvencijama te firme održava u životu.
Uvek oprezni Fiskalni savet na kopaoničkim susretima ekonomista opšte prakse, pokornih privrednika i nemalog broja starleta koje tu dolaze „trbuhom za kruhom“ u svom izveštaju će upozoriti (zanemarimo ritualne pohvale fiskalnoj politici) da u Srbiji raste BDP, ali to se događa svuda u regionu i to u još većoj meri; učešće investicija u BDP-u je izuzetno nisko (najniže u regionu); uštede u javnom sektoru dostigle su samo polovinu planiranih i na kraju, ali ne kao poslednje, upozoravaju da će pre ili kasnije doći do promene povoljnih međunarodnih okolnosti.
Dejan Šoškić, bivši guverner NBS i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, upozorava da će dogodine biti teško ostvariti rast BDP-a od tri odsto s obzirom da je prošlogodišnji rast bio 2,7 odsto i da, s obzirom na relativno visoku startnu osnovu, bilo koja nepovoljna okolnost taj cilj čini neostvarivim (recimo, podbačaj poljoprivredne proizvodnje).
Umesto razložne skepse i ozbiljne rasprave, naš glavni pretendent na svu moć širi raskalašan optimizam i izbegava svaki razgovor u kome bi neko mogao da ga suoči s pomenutim činjenicama. Tako teče kampanja u kojoj se Vučić takmiči sam sa sobom u izmišljanju boljeg života.
Kosovo i Srbija: Zvonko i Zelja
Najhrabriji tekst prošle nedelje napisao je Slobodan Antonić, profesor sociologije. Tekst je objavljen na sajtu Fonda strateške kulture, a preneo ga je NSPM.
U zaključku teksta profesor Antonić piše da kada govore o Kosovu, naši „građanisti“ kažu da ga kao kakvu „trulež“ treba „amputirati“. Ali, Kosovo je, nastavlja Antonić, praslika Srbije. Okupirano Kosovo daje okupiranu Srbiju. Kosovo kao „narko-
-država“ i Srbiju će preplaviti drogom, dilerima i mafijom. Bezakonje i nasilje na Kosovu ulaze, brzo, i u samo srce naše države, vlasti i sistema.
Jer – Kosovo jeste Srbija. Ako hoćemo pravnu, demokratsku i pristojnu Srbiju, i na Kosovu se mora uspostaviti vladavina prava i demokratije. Ono ne može biti prepušteno lokalnim mafijaškim strukturama – bez obzira na to da li su one srpske ili albanske. Jer, ubrzo će nam te strukture zakucati na vrata.
Antonić navodi dva karakteristična primera za tu tezu. Prvi je Zvonko Veselinović, „kontroverzni biznismen i patriota iz Zvečana“. Kada je Vučić došao na vlast, Veselinović je u beogradskom zatvoru čekao suđenje zbog prisvajanja 32 kamiona Hipo Alpe Adria lizinga na Kosovu. Ali, kada su naprednjaci preuzeli upravu, „kontroverzni biznismen“ (osumnjičen i za dva ubistva, te za šverc nafte i droge) najpre biva pušten iz zatvora (24. decembra 2012), a onda i sudski oslobođen (26. marta 2016). Zatim se doseljava u Novi Sad kako bi, prema pisanju tada opozicionog Telepromptera (tekst: „Vučićev kriminalac preuzima novosadsko narko-tržište“), preoteo od crnogorske mafije kontrolu nad tamošnjim tržištem narkotika.
Veselinović je, u međuvremenu, a prema optužbama dela vojvođanske opozicije, učestvovao i u kampanji „sigurnih glasova“ za SNS u Novom Sadu, nudeći „pojedincima zaposlenja, a firmama bespovratne subvencije“ – na primer, „jednom biznismenu je nudio upravu nad nekoliko javnih preduzeća ako prikupi 6000 sigurnih glasova i donese mu spiskove na ruke“.
Kao nagradu za lojalnost, prema tvrdnjama Vučićevog ranijeg saradnika Petra Popovića, „asfaltiranje Srbije Vučić je ustupio Zvonku Veselinoviću; dobio je posao izgradnje dela auto-puta na Koridoru 11, vredan 75 miliona dolara“. Posao je dat, bez tendera, Veselinovićevoj firmi koja tada uopšte nije bila registrovana za izgradnju puteva.
Ovaj „kontroverzni biznismen“ zadržao je i upliv na Kosmetu. „Najveći uticaj na sve srpske političare na Kosovu i uopšte na sve ovde, ima Zvonko Veselinović“, stoji u pismu koje su prenele i KM novine. „Nijedan tender na severu Kosova i Metohije ne može niko dobiti osim Veselinovića ili koga on odredi.“
Drugi karakterističan primer jeste Zoran Milojević Zelja, takođe „kontroverzni biznismen s Kosova“ i vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću. On je, u vreme kada je Kancelarijom za KiM rukovodio Aleksandar Vulin, postao savetnik u Kancelariji, zatim član IO SNS-a i poverenik SNS-a za KiM, a danas je i „predstavnik Telekoma“ za KiM.
Milojević se smatra „glavnim batinašem SNS-a“ na lokalnim izborima po Srbiji, pošto je učestvovao u incidentima u Vrbasu, Odžacima, Mionici, Majdanpeku itd. Kao što je pisao „Blic“, „nijedno od prebijanja, počev od prvog, u Srbobranu, marta 2013, do sada, nije dobilo sudski epilog, niti su podignute optužnice, iako su nadležni raspolagali podacima, počev od registarskih tablica automobila koje su koristili batinaši, do direktne identifikacije napadača. Danilo Bobić, aktivista DS-a, bukvalno je kidnapovan, a potom i prebijen u prostorijama SNS-a u Vrbasu. Oko njega su nepoznati mladići napravili krug, da ne bi pobegao dok ga Milojević tuče. Bobić je u policiji na fotografijama identifikovao Milojevića.“
„Tako je bilo i kada je u Nišu prebijen Blagoje Bradić, poslanik Zajedno za Srbiju“, piše dalje u tom tekstu. „Bradićev advokat kaže da i pored krivične prijave u kojoj se navodi da su nasilnici iz okruženja Vulina, pomaka u istrazi nema.“
Milojevića je i funkcioner SPS-a Novica Tončev označio kao šefa specijalnih batinaških odreda SNS-a. O njemu je svedočio i Saša Mirković, nekadašnji funkcioner SNS-a: „Zelja je čovek koji Vučiću dnevno podnosi izveštaje. Prebio je onog čoveka iz DS u kampanji i ne znam kome to nije jasno. Mene je lično sa Milojevićem upoznao Aleksandar Vučić i tim povodom mi rekao da pustim Zelju da on radi čišćenje terena. On je glavni operativac u svemu na Kosovu, a i u Srbiji, i lično radi po Vučićevom nalogu. Pretio je odbornicima u gradu Zaječaru da moraju da me napuste, inače će njihove porodice ostati bez posla. On komanduje paralelnim strukturama SNS sačinjenim od aktivista i ljudi koji su zaposleni u MUP i BIA.“
Kada se Srbija oslobodi kompradorstva i mafije, prvo što će morati da uradi jeste da oslobodi Kosovo. I tek onda ćemo konačno znati da smo i mi ostali u Srbiji – bezbedni i slobodni, zaključuje Antonić.
A šta je bilo posle? Antonić u novom tekstu piše: „Ne znam da li uopšte ima veze s time, ali u subotu, dok sam radio za računarom, neko je napolju, kod mog prozora, iz sveg glasa vikao: ‘Bradata pičketino, je..ću ti smrdljivu majku!’ Kada sam otišao u najbližu policijsku stanicu da slučaj prijavim, rečeno mi je da ‘u tome nema elemenata direktne pretnje, već samo uvrede’ (!?), te da ne mogu da prime prijavu.“
Ja bih rekao da ima. I zato – svi na izbore!
