Hag i francuske sobarice

Svih se presudnih momenata iz istorije postjugoslovenskih ratova mogu lako prisetiti, samo jednog ne mogu. Dobro pamtim i Plitvice i Borovo Selo, opsadu i pad Vukovara, Dubrovnik i „ustaše koje pale gume“, aprilske pucnje u Sarajevu i sve što je usledilo, čuda i pokore po Bosni od Une do Drine, Bljesak i Oluju… Ne pamtim samo taj dan godine 1993. kada sam čuo ili pročitao da je tamo daleko, u Hagu čak, osnovan posebni sud koji će suditi za zločine u ratu koji je još uveliko trajao, i koji će, štaviše, tek u predstojećim danima doživeti neke svoje, hm, zvezdane trenutke.

Zašto ne pamtim taj čas? Verovatno mi to nije izgledalo preterano važno u tom trenutku. A opet, kako da ne bude važno, kad sam iznad svega želeo da doživim čas u kojem će krvnici odgovarati za svoja zlodela? Šta znam, valjda mi se činilo da to neće biti moguće, da to deluje isuviše dobro da bih se tome uistinu nadao; do tog sam dana, naime, naučio da se ne nadam više ničemu osim nastavku loše beskonačnosti.

Skoro četvrt veka kasnije, slobodan sam da zamišljam šta bi bilo da mi je tog dana godine 1993. pravo iz budućnosti ili iz neke druge dimenzije banuo Gost koji bi mi rekao šta će biti jedan mogući rezime tog suda, evo recimo ovakav: Slobodan Milošević umreće u zatvoru, formalno doduše neosuđen, ali kao da je to stvarno važno ikome kome ne treba nikakav tip u togi i pod perikom da mu objasni ko je bio i šta je radio Slobodan Milošević; Karadžić Radovan i Mladić Ratko, najnedostojnija ljudska bića ikada rođena kao Srbi, biće osuđeni na nekoliko ljudskih večnosti u (doduše, odviše komfornom) zatvoru; strašne, besramne pojave tipa Krajišnik ili Plavšić ostaviće dosta godina svojih bezvrednih života iza rešetaka; ono nešto Šešelj će dvanaest godina biti na slanoj vazdušnoj terapiji Severnog mora; frankista i frankovac Tuđman i mračni, tupoumni ustaša Šušak umreće, doduše, prerano da lično izađu pred sud, ali će njihova politika, bar ona bosanska, posthumno biti proglašena zločinačkom, a njeni glavni izvršioci istrunuće u reštu. I to je samo delić priče, ima tu još mnogo krupnih, srednjih i sitnih ukoljica raznih profila. I onda bi me zamišljeni gost iz budućnosti pitao: „Kako ti izgleda takva perspektiva? Deluje li ti to kao nešto što treba da postoji?“ Rekao bih DA, s velikom radošću…

Tog gosta, dakako, nije bilo, a Tribunal, evo, prestaje da postoji, praćen prigodnim „sahranama“, u prezrivo-neprijateljskom tonu, u kojekakvim srpskim i hrvatskim medijima, a u sličnim se tonovima izjavljuje i najveći deo one duhovne i moralne mizerije od koje se sastoji politička klasa u ovim našim državama. Svi su, vidim, nešto „nezadovoljni“ i „razočarani“, svi Tribunalu mere i broje greške i promašaje, praznine i nedostignuća, a sve je to ponajčešće praćeno onom iritantno idiotskom mantrom kako Tribunal, eto, „nije doprineo pomirenju među državama i narodima“ nego je čak „doprineo stalnom otvaranju starih rana“ i beskonačnom nastavljanju napetosti i konflikata „na ovim prostorima“.

Ništa od ovoga nije tačno, ali je zato sve preglupo, i uz to još i bezmerno pokvareno. Najpre, nema tog suda na svetu koji bilo koga s bilo kim „miri“, niti „ispisuje istoriju“ kojom će svi biti zadovoljni: ni jedan sud, pa tako ni ovaj, nije ni simpozijum istoričara niti je iscelitelj ljudskih duša ili neka slična kičerozna new age pojava: on je tu da sudi prekršiocima zakona, i to je sve. Pri čemu, dobro znamo, nikada neće svi prekršioci zakona odgovarati – iz razloga, sublimativno rečeno, nesavršenosti ovoga sveta – ali ideja je u tome da ih odgovara što je moguće više, a da pri tome ne odgovara niko ko je nedužan; to je nešto najbliže Pravdi dokle nesavršeno ljudsko biće može da dobaci.

Dalje: ništa od onoga što je Hag uradio dobro, ali i ništa od onoga što je uradio loše, ili nije uradio a trebalo je da uradi, nije moglo pokvariti ama baš ništa „na ovim prostorima“. Ako dvadeset i kusur godina posle ratova još živimo gotovo pa u ratnoj psihozi i u tome primerenoj atmosferi netrpeljivosti, onda je to zato što takvo stanje uporno odr(a)žavaju oni koji vladaju svakom od ovih naših država, i oni koji diktiraju njihovu ukupnu društvenu, medijsku i kulturnu atmosferu, a to su uglavnom oni isti koji su to činili i u ratno vreme, kao i njihovi ideološki naslednici. A njih ne bira i ne trpi tamo neki „Hag“, nego mi.

Naposletku: šta je to u čemu je Tribunal navodno tako strašno omanuo? Lako je primetiti da su se neki koji jesu krivi jer zločin postoji, a nema na vidiku nikoga drugoga ko bi za njega mogao biti krivlji i odgovorniji od njih – izvukli. S druge stane, nema nikoga, ali zaista baš nikoga, ko je osuđen a da nije kriv, da je tamo zalutao, pao s Marsa, nevin i naivan kao poslovična francuska sobarica. Ako nisu svi krivci odgovarali – a to se, da se ne lažemo, još nikada i nigde nije dogodilo otkad je sveta i veka – e pa bogme nije bilo ni da je neko omastio robiju „samo zato što je Srbin“ (Hrvat, etc.), kako nas hulje i njihovi ađutanti stalno uveravaju. Ne, dragi moji. Pogledajte kroz prozor u Beogradu, Nišu, Novom Sadu: niko od prolazećih nije optužen niti osuđen u Hagu. Pogledajte kroz prozor u Zagrebu, Osijeku ili Splitu: niko od prolazećih nije optužen ili osuđen u Hagu. Tribunal nikada i nigde nije sudio „svima nama“: uvek samo „njima“, kojima je i trebalo. Ako se neko od „nas“ iz gluposti ili čega još goreg dobrovoljno solidarisao s „njima“ pa se osetio osuđenim, to je samo njegov problem, i neka izvoli prestati da se prenemaže i da nam ga svima tovari na grbaču.