Kada je pre 69 godina 5. marta 1953. svetom odjeknula vest da je umro Staljin, ja se nisam setio Hitlera, sa kojim su ga tako često upoređivali, nego Musolinija koji je Emilu Ludvigu, nemačkom piscu koji se proslavio pisanjem biografija i eseja o velikim ličnostima, rekao: „Svako umire smrću koja odgovara njegovom karakteru.“ Musolinija su zajedno sa ljubavnicom streljali pa javno obesili za noge; Staljin je danima ležao na podu svoje dače umirući, a njegova posluga, telohranitelji, članovi politbiroa koji su se okupili nisu se usudili ili nisu hteli da priđu njegovom telu u samrtničkom ropcu. Da se probudio iz kome možda bi naredio da se ubije onaj koji bi mu prvi saopštio lošu vest da je imao moždani udar.
Sve do 1948. ja sam kao skojevac u druga Staljina verovao kao u svog oslobodioca i velikog vođu. Proučavao sam „Kratku istoriju Sovjetskog saveza“ u kojoj je navodno on napisao članak o dijalekticii. Kada se Tito sukobio sa njim morao sam da izjavim za koga sam. Nisam se kolebao, nisam tako dugo bio izložen obožavanju Staljina kao neki stariji, u posleratnoj Jugoslaviji se obožavalo Tita. Doduše, u toku tih burnih dana izjašnjavanja sam polagao diplomski ispit u Srednjoj tehničkoj školi, što me je bilo više okupiralo od velike politike. Samo jedan naš drug je bio za Staljina, i to Jevrejin. Udbaš koji ga je ispitivao posavetovao ga je da izjavi da želi da se preseli u Izrael i da će ga pustiti: „Ako hoćeš da budeš komunista možeš da politiziraš i tamo.“ Samo ga je delimično poslušao: preselio se zaista u Izrael, ali se tamo brzo obogatio kao građevinski preduzimač i nije se bavio politikom.
Nesporni vođa komunističke revolucije Lenjin pred smrt je napisao zabelešku za Centralni komitet ko bi trebalo da ga nasledi. Taj dokument se nezvanično pominje kao „tajni Lenjinov testament“. Za Trockog je rekao da je nesporno najsposobniji, ali isuviše zaljubljen u sebe, a za Staljina, koji je bio generalni sekretar zadužen uglavnom za organizacione poslove, da ga obavezno treba ukloniti sa te pozicije „jer je grub“, što može da prođe među drugovima, ali ne u narodu. Staljin je ipak umeo da obezbedi dovoljnu podršku članova partijskog rukovodstva, pa je ipak posle Lenjinove smrti 1924. preuzeo vlast nad državom i partijom. Činio je šta je hteo, poubijao sve svoje konkurente, na kraju i Trockog koji se bio sklonio u Meksiko.
Pročitao sam mnogo knjiga o Staljinu. Najdublji utisak na mene ostavili su memoari Lava Trockog Moj život, Valentina Tereškova Staljinov prevodilac i Staljinove ćerke Dvadeset pisama jednom prijatelju. Hteo sam da saznam što više o tom opakom tipu koga su toliki obožavali, a među njima kratko vreme i ja.
U Beču sam stanovao veoma blizu kuće u kojoj je Trocki boravio neko vreme, često sam se šetao baš pored nje. U knjizi „Moj lepi ćivot u paklu“ pišem kako ga ja bajagi sretnem odavno mrtvog. Logično je i da me je knjiga Tereškova privukla, upoređivao sam svoja iskustva Titovog prevodioca sa njegovim. Memoari Staljinove ćerke pisani u formi pisama, koje je objavila pod majčinim prezimenom Svetlana Alilujeva, govore o njenom životu sa ocem. Opisuje i smrt majke.
Alilujeva piše kako je na nekoj pijanci u Kremlju Staljin izvređao svoju ženu, majku dvoje svoje dece, Nadeždu Alilujevu, ćerku železničara sa Kavkaza sa kojim se družio još pre pobede revolucije. Nadežda se uvređeno vratila u njihov stan unutar zidina Kremlja i ubila iz svog damskog pištolja. Staljin je imao običaj da posle takvih pijanki spava u maloj sobi na kraju hodnika uz naređenja da niko ne sme da ga budi. Ujutro je posluga pronašla mrtvu Nadeždu, pozvala lekare, partijsko i državno rukovodstvo, u hodniku je stajalo pola politbiroa zajedno sa Svetlanom sve dok se vođa nije pojavio – niko se nije bio usudio da ga probudi. Kad je saznao šta se dogodilo, piše Svetlana, bio je vidno potresen. Posle toga više nije boravio u tom stanu, preselio se u daču gde će i preminuti, jer niko nije pokušao ili nije smeo da mu pomogne.
Obe smrti, Nadeždina i Staljinova, odgovaraju njihovom karakteru kao što je Musolini tvrdio da se umire.
Svetlana je u 85. godini umrla u Ričmondu u Viskonsinu, gde je živela pod imenom Lana Peters ne bi li je ostavili na miru. Umrla je mučno, ali nekako prirodno, od raka, kao normalna građanka.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
