Godina prva

Ono što se rodilo pre godinu dana sad bi trebalo da je prohodalo, mada još malo nesigurno. Spadam u one koji su u stanju da se dive tim koracima i ne paničim previše zbog posrtanja i padanja. Sećanje na ono ranije ništavilo i svest o tome da je prošlo zauvek izaziva mi neku obamrlost, blaženu ravnodušnost prema svim ovim današnjim sporovima i sukobima. Sve mi to izgleda sitno i smešno, tako da pomalo zavidim onima koji su u stanju da se uzbuđuju i besne zbog nečega i nekoga iz ovih novih vlasti. Što se mene tiče, Koštunica i Đinđić su detalji, a ako se neki đavo krije i u takvim detaljima, bojim se da ću ga prevideti.

Posle godinu dana opšta slika je mirna i pretežno dosadna, kao što je i obećano. Ako je neko sad naknadno zažalio što je glasao za dosadu, neka krivi sebe, ali rekao bih da nema mnogo smisla da sad razbijamo monotoniju proizvodeći veštačke bure. Sve što sad imamo na glavnoj sceni, sve ideje, programi, platforme, a i velika većina ljudi koja se bavi javnim poslovima sasvim su regularni i mogu se naći bilo gde u sličnim, pa i boljim zemljama.

Osim Šešelja i njegovih vaspitno zapuštenih sledbenika, svi drugi se ponašaju uljudno. Međusobne optužbe obično nisu uvrede preko kojih se ne može preći. Ako se, dakle, DOS konačno raspadne, a hoće, ne bih očekivao da bilo vatreni đinđićevci, bilo fanatične Koštuničine pristalice potegnu bager ili zapale Skupštinu. Neka pravila su, kako-tako, prihvaćena i biće poštovana. Revolucija ne preti da nam pređe u naviku.

Da se Srbija godinu dana kreće u dobrom pravcu, to nije sporno, a što se brzine tiče postoji dilema koju ne umem da razrešim. Razumem zašto su Đinđić i njegova vlada postavili brzinu kao apsolutni prioritet, a čini mi se da su takođe valjani argumenti kritičara iz DSS-a da se pri tom žrtvuje mnogo od zakonitosti i procedura. Ali, po svemu što znam cela ta ekipa u Vladi, dobar deo onih iz federalnog vrha i mreža nezavisnih eksperata iz onih timova sastavljenih još pre Promene rade neobično vredno i ispravno.

Vlada nije uspela, možda nije ni mogla, da održi neki masovan elan i onu energiju koja je bila oslobođena petog oktobra, tako da velik deo Srbije ponovo dremucka kao nekad. Takvi se neće lako pokrenuti, a sigurno su u manjini oni koji ne čekaju da im stigne neka humanitarna pomoć i ne misle samo kako da izvrdaju sve propise i reforme i ostanu nepokretni. Ali, i ta manjina mogla bi da povuče celu zemlju. U svakom slučaju, to je jedina nada, pošto velikih para iz inostranstva ionako neće biti.

Od takozvanih državnih problema nešto se popravilo, nešto pokvarilo, a nešto je kako je i bilo. Sredila se kriza na jugu Srbije, Kosovo je isto, ali barem nije u našoj nadležnosti, a odnos sa Crnom Gorom gori je nego za Miloševićevog vakta. Đukanović beše zapeo da se otcepi brzo posle petog oktobra, ali od toga ne bi ništa. Taj projekt nema većinu niti će je ikad imati. Sve što sad mogu da kažu ti ljubitelji krstaša barjaka i posebne stolice jeste da su između Beograda i Podgorice već spaljeni svi mostovi i da je to važnije od svakog referenduma.

Međutim, tu politiku svršenog čina međunarodni činioci su do sada uglavnom odbacivali i kažnjavali, kao u slučaju Slobodana Miloševića koji je uvek pravio taj isti prestup i nije umeo drugačije. Sigurno će i Đukanoviću biti rečeno da prestane da se koprca i da ne izmišlja više nikakve velikosrpske aždaje, pošto je ionako svakome jasno da se tu više ne radi ni o kakvoj nacionalnoj osetljivosti i ugroženosti, nego o nekoliko privatnih interesa. I to prilično problematičnih sa stanovišta zakona.

Uostalom, ovaj problem, kao i sve drugo što bi se nas ovde moglo ticati dobija ovih dana neku drugu dimenziju, to jest sve se ubrzano smanjuje i drobi u prah pred velikim svetskim neredom koji počinje. Na Crnu Goru i njene zahteve niko nije obrtao glavu već izvesno vreme, a sad će neki leteći izaslanici verovatno poručivati i Đukanoviću i mnogim drugima da budu mirni kao bubice pošto niko neće stizati da se još i njima bavi.

I u samoj Crnoj Gori mnogi ljudi će sigurno razumeti da se ne bi trebalo baš sasvim usamljivati sad kad počinju neki svetski sukobi u kojima se još ne vidi dobro ko će biti s kim i protiv koga, ali je jasno da je u pitanju nešto veliko i da bi moglo biti puno kolateralne štete po celoj planeti. Možda vlasti u Podgorici misle da bi sad bilo lukavo da Amerikancima ponude neku pomoć, kao nekad Rusima kad su bili zaratili s Japanom. Pa da posle traže od Vašingtona da ih brani od Koštunice.

Ali, ovog puta ni Beograd neće biti nespreman. Ne velim da će se baš skupljati dobrovoljci da se stave pod zastavu onih koji su bombardovali Srbiju, ali nema sumnje da bi, ako bi to od nas zavisilo, Amerika dobila svoj rat protiv terorizma. Srbija nema niti će ikad imati ikakav drugi izbor osim ka Evropi i Zapadu, a sad se čak i Putinova Rusija jasno okreće u tom pravcu. Izgleda da se ubrzano otvaraju neki novi kanali, padaju decenijske barijere i stvaraju se neki potpuno novi odnosi u svetu.

Ako se Srbija već vratila u svet, sad bi morala vrlo brzo da razume da se taj svet upravo totalno menja i to iz sata u sat. Naravno, moguće je da se u tim promenama raspadne mnogo šta što je izgledalo stabilno i na šta smo se oslanjali. Niko za sada ne zna kako će se držati islamski svet pod pritiskom vlastitog radikalizma. Niko ne zna ni kako će se držati zapadne berze i koliko će recesija biti duboka. Da li su zapadna društva uopšte dovoljno stabilna i kako će opstati njihove institucije i vrednosti pred izazovima nepoznatih razmera?

Možda će sad neko ovde pomisliti da je Osama baš onaj grobar Zapada na kojeg je Istok onoliko uzalud čekao. Možda će neko reći da se Zapad očigledno ruši pa neka Srbija bolje ostane po strani. Kad čujete nekoga takvog, podsetite ga na onu dečju pesmicu koja se završava stihom: „ajde ne bleji“.