Nekako baš u vreme nastanka ovog teksta, u Hercegovačkoj ulici u Beogradu okupiće se neki dobri ljudi da svečano i radno proslave godišnjicu od one noći kada je u tom uličuljku u blizini Beogradske autobuske stanice (BAS) ciljano suspendovana pravna – ili bilo kakva – država dok famozni „kompletni idiot“ ne obavi svoj bagerski posao na nasilnom raščišćavanju dela terena za vertikalnu mafijašku splačinu zvanu Beograd na vodi.
Šta se promenilo od te noći, pa kroz narednih 365? Manje-
-više znamo ko je „kompletan idiot“ (Mali, a valjda i Vesić), ali znamo i to da gospodar Vučić smatra da je taj ionako učinio dobru stvar, samo povremeno izdvaja (Vučić, ne idiot) da metod možda nije bio baš najbolji. Ma, ne čak ni metod nego puki (noćni) tajming. Još je dobro da nije nešto rušio u Cetinjskoj, tamo bi ga nadžak-komšiluk tužio za bučno noćno bekrijanje.
Okej, okupiće se dobri ljudi tamo, na mestu zločina, izvikaće se i razići će se, sve u uverenju da su ispunili svoju dužnost „svesnih građana“. Takve su vam utehe poraženih: uvek mnogo bolje zvuče nego što nešto stvarno znače. Tzv. gradonačelnik Beograda nekako je baš na ovu godišnjicu saopštio da se ne kani kandidovati za drugi mandat (mada se mi nešto ne sećamo ni da se kandidovao za prvi), i to bi valjda bilo to, pojela maca. Ne’š ti žrtve, kao da bi ikada mogao da dobije drugi mandat!
Elem, jedino što smo od svega godinu dana kasnije dobili je da je nekim zakeralima, poput mene, izbila urtikarija od dosadnog sveopšteg jeftinog ironisanja na temu „kompletnog idiota“, što je postalo jedno od onih napornih malograđanskih opštih mesta iz stereotip-diskursa „svesnih i kritički nastrojenih građana“, nešto kao ona do nedavno smaračka uzdah-uzrečica da, kuku i lele, „nije bilo Šestog oktobra“.
To bagerisanje u Hercegovačkoj jeste, naravno, ozbiljno kršenje zakona po mnogo osnova. Sasvim je u redu zahtevati odgovornost za to. Na drugoj strani, zapanjujuće je kako je ta odvratna, ali kontekstualno ipak na neki način sitna stvar svojom javnom sveprisutnošću gotovo sasvim pojela mnoooogo veću i važniju, a to je sam projekat BNV. Drugim rečima, BNV nije ni osporen ni zaustavljen, a ako je barem usporen, to svakako nije zbog pobune građana, nego iz sasvim drugih razloga. Štaviše, o fundamentalnim problemima koje BNV uzrokuje gotovo da se više ne govori i ne piše, kao da je sve odavno rečeno. Pa čak i da jeste, a nije, valjalo bi ponavljati! Da ne govorimo o tome da mafijaško udruženje namerava da premesti glavnu beogradsku autobusku stanicu na jedan kraj grada (zamislite divote za nekoga ko doputuje iz Leskovca ili Užica – na novobeogradsku ledinu!), a železničku na drugi kraj, pri tome neotklonjivo disfunkcionalan i duboko pogrešan – i nikome ništa. To se inače ne radi bez neke kataklizme, to je fundamentalan zahvat u strukturu i prirodu grada, međutim, o tome kao da niko nema ništa da kaže: ni Ne davimo Beograd, ni Akademija arhitekture, pa čak ni ona druga strana, ona pro-BNV: niti ko da pokudi, niti ko da pohvali jednu tako suštinsku operaciju duboko u krvotok grada, jok, svima je to nekako ispod radara, pih, šta je to prema priči o tome da li se policija odazivala na pozive one aprilske noći?! E jebiga, možda sam ja taj kompletan idiot koji ne ume da razluči bitno od nebitnog, ali ako je tako, hajde, neka mi neko to otvoreno kaže i neka to argumentuje kako god hoće i zna, jer ovako imam utisak kao da sam zatočen u gluvoj sobi…
Ovaj „previd“ (a zapravo suštinska, konstrukcijska greška čitave „anti BNV“ retorike pokazuje ono isto na šta već neko vreme upozoravam: nešto debelo nije u redu s fokusiranjem antirežimskog diskursa i prakse u ovoj zemlji. Ili se rasplinjava u benignim, bezopasnim apstrakcijama („dole kapitalizam“, „svi političari su paraziti“ i slično bla-bla), ili ide pak toliko usko da završava u nekoj vrsti banalnosti, koja nužno dojadi i naposletku demotiviše građane na bilo kakav angažman, a što smo već videli kroz postepeno jenjavanje i onih anti-BNV protesta, a i ovih „studentskih“ koji su izbili sutradan po predsedničkim izborima, ali se u međuvremenu nisu pomerili ni za milimetar od svoje prvodnevne neartikulisanosti, konfuzije i kobnog nedostatka fokusa. Zato su se i izduvali, jer takva zanimacija nužno brzo dosadi, čak i po aprilskom vremenu koje zove na ulice. Dočim ona od 1996/97. nije dosadila ni posle tri meseca na ciči zimi, ne zato što smo mi tadašnji demonstranti „bili bolji“ nego zato što je bila fokusirana na nešto sasvim konkretno (izborna krađa), ali opet ne i nevažno (naime, izborna krađa).
U međuvremenu, glavni grad ove zemlje za gradonačelnika i dalje ima čoveka koji je višekratno i dokazano hvatan s prstima u pekmezu, koji ne ume da objasni poreklo mnogo hiljada evra koje je misteriozno zapatio u svom posedu, o čemu je posvedočila i njegova bivša supruga i opet – pojela maca. Svedimo stvari na suštinu: ako je istina ono što se o tome moglo pročitati, a nijedan suvisli indikator ne ukazuje da bi to moglo da ne bude istina, gradonačelnik Beograda je lik iz Alana Forda: ne, nije ni Bob Rock ni Skviki; više je nešto između Sir Olivera, Superhika i nekog od one potkožene svinjčadi iz gradske uprave. I šta onda? Nikome ništa. Pasivno gutate to svakodnevno poniženje dok se klackate u iznova dronjavim, prepunim i preretkim autobusima, i terate dalje. Ali ste se zato ritualno izvikali na figuru Kompletnog idiota, svaka čast…
