I tako je, dakle, Ivica Dačić rešio da iz korena promeni svoju dugogodišnju frizuru, jer su ga „svi zezali da oponaša Slobodana Miloševića“. A, to li je, dakle! A ja se sve vreme pitao po čemu me to jedan od dva najslavnija izdanka slobodarske Žitorađe toliko podseća na Milošević Slobodana i sve one životne radosti koje je dotični uneo u naše pre njega tako tužne egzistencije: jal’ je politika, jal’ retorika, jal’ vrednosni sistem… Svašta mi je padalo na pamet, samo se frizure nisam dosećao nikako. Ako ćemo pravo, za sve one puste godine uopšte nisam ni primetio tu navodnu srodnost dlaka na magistralnoj relaciji Žitorađa-Požarevac; na drugoj strani, srodnost duha mi je bila upadljiva. Ovo potonje dokazuje kako ljudi mogu ličiti jedan drugome i po onome čega u njih nema ni za lek.
Kako god, zašto bi se nas uopšte ticala Dačićeva frizura, to jest, otkad je to broj, dužina i oblik dlaka na nečijoj glavi relevantna Javna Stvar?! Što se mene tiče, sve je o tome rekao onaj povremeno sjajni „Blicov“ stripadžija Somborac, predloživši (i predočivši…) Dačiću nekoliko efektnih alternativa – od tarzanke do pankerske čirokane… Pa neka to on lepo vidi sa svojim frizerom, a nas neka ostavi na miru. Na drugoj strani, nije li to virtuelno i ničim izazvano javno Dačićevo friz-distanciranje od pokojnog mu Gazde – političkog Oca, štaviše! – moguće čitati i kao dražestan frojdovski detaljčić, ili čak kao svesno odaslatu poruku koja glasi: „Vođa je mrtav i pouzdano smo utvrdili – opitima u laboratorijama dr Markovića & dr Markovića, a uprkos nepotkrepljenim tvrdnjama dr Marković – da neće vaskrsnuti; u međuvremenu, domaća & međunarodna situacija se intenzivira, pa je vreme za hrabre iskorake! Što beše beše, bili su to Veliki Dani, koje mi nikada nećemo hteti da zaboravimo, a naše bezbrojne žrtve to nikada neće moći, ali sada je vreme da se okrene novi list!“ Prostije kazato, Dačić bi kanda rado bio SPS-ov Hruščov; ko zna, možda je to i moguće, ali svakako ne bez XX kongresa…
Ne bi me sve ovo preterano zanimalo – nisam baš preosetljiv na sudbinu političkih siročića epohalnih štetočina i masovnih ubica – da se nije zgodno vremenski preklopilo s malom medijskom brujažom o navodnoj prvoj krizi u vladajućoj koaliciji: naime, koštuničarima, Veljinim kapitalistima, tadićevcima i dinkićevcima tek predstoji (pre)raspodela manje upadljivog, ali najslađeg dela vlasti: kojekakvih Upravnih Odbora i sličnih legla ozakonjene korupcije, glamuroznog lezilebluka i luksuznog sinekurčenja. Naime, onaj najveći, otvoreno parazitski deo „političke klase“ upravo od toga živi, i to više nego odlično, neretko s više (naših) para i manje odgovornosti od svojih partijskih šefova, koji – grom i pakao! – ponekad ipak moraju nešto da rade, a još su i svima (eto, recimo, zlim novinskim kolumnistima) dežurni krivci za sve. Enivej, krenuo je žamor (trač?) da oni majstori iz G17, poslednjih godina navikli na svakodnevne intimne odnose sa ama baš svime u ovoj zemlji što ima neke veze s novcem, uporno zahtevaju mnogo više (pri)nadležnosti nego što to njihova recentna politička težina opravdava, i da su svojom tvrdoglavom alavošću već toliko iznervirali starije partnere u vlasti da im ovi sada šalju „suptilnu“ poruku, okruglo pa na ćoše, da se plebejci ne dosete: ili ćete malko da smanjite doživljaj, ili vas izbacujemo iz daljeg takmičenja kao UEFA Partizan, a u igru pozivamo rezervnu, Ivičinu ekipu, koja ionako već razgaćena trčkara kraj same ivice (Ivice!) travnatog terena, spremna ki zapeta puška, i to ona čehovljevska, koja nužno opali najkasnije do trećeg čina. A Ivica, bog te mazo, baš promenio frizuru, kao da je znao… Vragolan jedan žitorađski, žitoraćki ili žitorađanski! I kako sad, recimo, demokrate da principijelno kažu da „neće u Vladu sa tim nereformisanim ostacima mračne miloševićevske prošlosti“ kada Dačić, evo, sopstvenom glavom garantuje da je on sada jedan sasvim drugi, novi, bolji čovek, a s njim bogme i svi njegovi, od vazda konstruktivnih Bajatovića i Ružića preko vazda hermeneutičkih i poststrukturalističkih Bakija i Bidže sve do vazda revolucionarnih Če Ge Vučele i U Šua?! Ta, zar ne bi bio namćor i mizantrop onaj ko bi isterivao mak na konac i ko se ne bi sažalio na te ljupke sirotane, onako bešćutno ostavljene napolju na pljuskovitoj političkoj vetrometini, gde lako se zaradi kakva užasna pneumonija? Utoliko pre što su oni već i tokom prethodnog „partnerstva za mir“ sa Koštunicom dokazali da su skromni, da traže samo kap veselja, da umeju da cene svaku mrvu koja im se preko stola pruži, opravdano presrećni što se više niko osim šačice ekstremista ne čudi i ne zgražava što su svi oni uopšte na slobodi, baš kao da nisu Đavolu (i Đavolici) poletno dodavali semenke tikvi svih onih košmarnih godina… Uostalom, šta su oni znali, bili su mladi i zeleni, zavedeni i izmanupulisani od Sasvim Pogrešnih Frizera! A sada, kada su se napokon pronašli, treba im dati šansu, šteta da propadne toliki kadrovski potencijal…
U zemlji u kojoj su radikali najjača stranka ništa drugo po defaultu ne može biti preterano skandalozno: naprosto, lestvica je postavljena isuviše visoko. Pa ipak, definitivna i neopoziva „legalizacija“ socijalista, njihov otvoreni prelazak među „sistemske stranke“ (V. Goati) koje direktno učestvuju u vlasti – pa još, daleko bilo, uz partnerski pristanak Demokratske stranke! – bio bi onaj trenutak kada bi Srbija ozvaničila sopstvenu neumitnu degeneraciju, to jest, momenat u kojem bi nam politička klasa otvoreno poručila da je trajni ostanak Srbije u evrozapećku najbolji mogući izvor njenih prihoda i legitimacijski izvor neprestanog obnavljanja njene moći. Verujem da se ovaj put to neće dogoditi, ali već za neku sledeću krizu, poglavito ako to bude „oko Kosova“, to već niko ne može da garantuje. Uostalom, ko je to bolje uvežban od Ivice & društva u veselom i berićetnom parazitiranju na iznurenom telu Srbije kao trajno nedovršene države?
