Genealogija jedne laži: Ministar i zvučni top

Dogođalo se to, otprilike, ovim redom.

Na pitanje da li srpska policija poseduje zvučni top, ministar sile odgovorio je da ne poseduje. Onda je rekao da, zapravo, poseduje, ali da ga nismo dobro razumeli kada je rekao da ne poseduje. Prema tome kad Dačić kaže da policija ne poseduje zvučni top to znači da ga, u stvari, poseduje. Potom je dodao da taj top leži u nekim podrumima, neraspakovan i prekriven stogodišnjom prašinom i paukovim mrežama, te da je reč o promašenoj investiciji, da bi, gle čuda, rečeni top (onaj koji ne postoji i koji je neraspakovan) osvanuo 15. marta na policijskom vozilu sa bočne strrane Narodne skupštine.

Suočen s tom okolnošću, potkrepljenom fotografijama, priznao je ministar da je top montiran na policijsko vozilo, ali da to i nije neki top nego više megafon, samo malo jači. Potom je dodao da uređaj nije upotrebljen. Potpuno logično: ako nepostojeći top montiraš na policijsko vozilo to radiš da ga ne bi upotrebio. Uostalom, nastavio je ministar, to ne bi bilo po zakonu.

Šta ne bi bilo po zakonu? Pa upotrebiti top drugačije nego kao megafon. Znači top se može upotrebiti i nezakonito, iako je reč o bezopasnom megafonu koji je zakonito sredstvo, a, uostalom, naša policija nije obučena za to sredstvo, iako je obučena da ga koristi kao megafon, ali, majke mi, nisu obučeni da ga koriste nezakonito, što, uostalom, ne bi ni pomislili jer naša policija striktno poštuje zakone, itd, itsl. Šta ovde nije jasno?

Strah od rešetaka

Ministar, dakle, laže. Dobro, nije to baš neko iznenađenje. Ali Dačićevo upetljavanje u kučine više je od prostog laganja. Sasvim je jasno da Dačiću nije lako jer u igri je, između ostalog, i njegova sloboda. Ne samo opstanak na vlasti, nego i sloboda. U vreme kada je njegov šef Slobodan Milošević bio lišen slobode, a on, posle toga, zaseo na čelo SPS-a, bio je relativno čist – osim što niko ko je bio član SPS-a ne može biti čist – ali danas je on na mestu koje bi ga moglo odvesti direktno iza rešetaka, uz to neki mu mladi lavovi dišu za vratom. Na stranu čak da li je policija (a ko drugi?) upotrebila neko čudo protiv građana, na stranu čak i da li je Dačić to znao ili ne (premda će za pravosudne organe to biti važno), SPS je sve ove godine diktature bio verni pratilac i učesnik u rušenju republike i Velikoj Pljački. Otud ovo providno laganje.

Između Vučićevog čekića i nakovnja besnih građana Dačić, jednostavno, ne zna šta da radi. A i sve manje zna šta radi. Njegovi su javni nastupi sve neuverljiviji, sve mucaviji, sve neinteligentniji. Čak i da Dačić ne upravlja policijom delotvorno – nego to radi Nenadležni – to ga ne lišava odgovornosti, kao što odgovornosti nije bila lišena ni ona dama koja je prihvatila formalnu ulogu u rekonstrukciji novosadske Železniče stanice, a stvarni je šef bio verovatno sam Nenadležni (preko svoje ekipe za specijalne operacije).

Drugim rečima, Ivica Dačić je u gadnom procepu i sada se klati na ivici čekajući da vidi na koju će stranu klatno da prevagne, pa će posle, nada se, da se postara za sebe. Stiče se, međutim, utisak da je svilen gajtan već oko njegovog vrata, samo je pitanje ko će da ga pritegne: Vučić, Ružić, ili pravosuđe slobodne Srbije. Čak i veštom stručnjaku za preživljavanje sreća i okolnosti jednom okrenu leđa. Jedino što u igri koju igra šansa za popravak ne postoji.