Deo opozicije ovih dana orkestrira deža vi. U vazduhu je bojkot ponovljenih izbora u Beogradu drugog juna.
Ovde valja naglasiti – deo opozicije. Insajderi kažu, recimo, da barem polovina koalicije „Srbija protiv nasilja“ misli da bi bojkot bio očajan izbor, ali za sada uglavnom ćute i boje se da ne ugroze „jedinstvo“ opozicije, posebno dok bojkotaši diktiraju narativ.
Argumenti za bojkot se iznose kao da to već nismo imali 2020. godine. Tada nije služilo ničemu – osim što su naprednjaci vladali i pljačkali neko vreme uz potpuno odsustvo opozicije iz parlamenta, što i sada nameravaju, naravno.
Istina, novi izbori su raspisani brzo, što bi se moglo smatrati uspehom bojkota – da ti novi izbori nisu bili pod još gorim uslovima nego prethodni.
Koga ne mrzi, neka zaviri u medijske napise i izjave prvaka opozicije pred izbore 2020, u dlaku je isto kao sada.
Izborni uslovi ne valjaju toliko da pravi izbori i ne postoje (tačno), nećemo da „dajemo legitimitet“, „neka se igraju sami“, „ogolićemo vlast“ i tako dalje.
To se sve poručuje delu Srbije koji odavno zna da izbori nisu pravi izbori, ali se od njega traži da radi na dugme – čas glasaj, čas bojkotuj.
Kad smo kod „davanja legitimiteta“, kad je pa Vučić mnogo patio zbog toga? Uostalom, ako opozicija od sada bojkotuje izbore, biće to vetar u jedra upravo kritici da već „daje legitimitet“ tako što sedi u Narodnoj skupštini, onde gde su veće pare.
Fatamorgana „aktivnog bojkota“
Višnja na drhtavoj torti bojkota je takozvani „aktivni bojkot“. Fatamorgana, svima se pričinjava da je to nešto, ali niko da kaže šta je. Niti gde neki opozicioni prvaci vide volju građana da parališu Srbiju, blokiraju biračka mesta ili bilo šta slično.
Ta volja nije se poznala ni posle izbora u decembru, koje je opozicija proglasila epski pokradenim i imala solidne dokaze za to. Par hiljada ljudi, ponekad samo par stotina, skupljalo se po ulicama nekoliko dana, neki su hapšeni zbog „upada u Skupštinu Grada“, i to je bilo sve.
Te 2020. godine opozicija je imala luksuz da proba bojkot – jer nije imala nikakve šanse da pobedi. Danas ih ima, u Beogradu, više gradskih opština, kao i nekim drugim gradovima u Srbiji. To jest, imala bi ih kad bi se bavila kampanjom, umesto pričama o bojkotu.
Naprednjaci u decembru nisu mogli da pobede u Beogradu, zato sada sa konca i konopca skupljaju sve na jednu listu. Mogli su, istina, da pazare par odbornika, ali to nisu hteli – i to je bio njihov jedini popust pred opozicijom i „Evropom“.
Dakle, SNS nije mogla da uzme Beograd uprkos dovlačenju birača, uprkos tome što je „Srbija protiv nasilja“ imala slabu kampanju i još slabijeg kandidata za gradonačelnika i iako je desnica doživela fijasko, izbušena sujetama i Vučićevim elementima.
Otkud sada ideja da se ne može pobediti? I da se bez borbe… pardon, uz „aktivni bojkot“ prepusti Beograd?
Konačno, zašto? Da se ne bi rizikovao „poraz“ na nepoštenim izborima? Da bi se onda ušlo u još jedan ciklus pokušaja protesta i jadikovki do nekih idućih izbora kada će građani opet biti pozvani da glasaju ili ne glasaju, već kako se nekima u opoziciji pričini?
Kako režim jednog dana pada?
Posebno pikantno je prisetiti se kako se posle bojkota 2020. godine, uz međusobne optužbe, raspao tadašnji Savez za Srbiju iako je navodno zdušno išao u bojkot.
Stranke iz tog saveza tada su tvrdile da bojkot nije bio baš zalud, jer se sada „zna“ ko je Vučićev – svi oni koji su ipak išli na izbore. Poručeno je da sa takvima nema saradnje nikad.
I to je pojela maca, eno su sada karte nanovo izmešane, a bojkotaši i bojkotbreheri u istom taboru.
Kažu, ali sada je drugi trenutak! Sad je sazrelo vreme! Sad je Evropa videla šta se zbiva! I poslala preporuke ODIHR-a, dok je Vučić isporučio sve oko Kosova što mu se traži i tako uklonio mogućnost ozbiljnog pritiska.
Uopšte, kako će ovaj rđavi režim jednog dana pasti? Tako što će Vučića ošinuti bič prosvetljena i demokratičnosti pa će dopustiti poštene izbore? Možda onda i sam povede vrh vlasti i pridruženu mafiju do paviljona u Zabeli?
To se sve neće desiti.
Ali možda, samo možda, će se jednom desiti da opozicija, umesto u iscrpne večne debate i ubeđivanje sličnomišljenika, dva meseca pred izbore krene peške, požrtvovano, po selima i trgovima, gde god treba u klinč, a onda sedi na glasačkim kutijama do pobede. E onda će, možda, doći i ulica.
A mogu i svi da sede kućama u „aktivnom bojkotu“. Možda ponešto i da tvitnu.
