Ako vam treba „filozofski“ argument protiv demokratije, dovoljno je da kažete dve reči: Donald Tramp. Ako je moguće da slobodni ljudi slobodno izaberu takvo biće za predsednika najmoćnije zemlje na svetu, onda nešto nije u redu ne samo s njim i sa njima, nego i s mehanizmom – pri čemu ne mislim tek na puku „tehniku“, na procedure – koji tako nešto omogućava. Nešto se tu fundamentalno ukvarilo, pa bazdi do neba.
Ipak, neću ovde o Trampu, ostavljam ga kolegama iz „Njujork tajmsa“ i „Vašington posta“, oni to sjajno rade. Zanimljivije mi je kako se ovih dana Vučić Aleksandar požalio da on, Vučić, prolazi kroz isti tretman od srpskih medija kao i siromah Donald Tramp od američkih (eh, kamo sreće da je to tačno…). Kao biva, obojicu mudrih poštenjačina na svakoj krivini sačekuju zli i opaki jezici iz otuđenih metropolitanskih „ološ elita“ koji o njima šire fake news, čereče ih za svaku sitnicu, ismevaju se s njihovim inače impresivnim postignućima…
Ovo poređenje je u strogo kontekstualnom smislu klasičan vučićevski bullshit, dakle automatski govor ispražnjen od svakog smisla i svesno odsečen od bilo kakve čvrste veze s merljivim istinama ili barem merljivim lažima, ali u jednom (i jedinom) aspektu ipak jeste zasnovano na stvarnim sličnostima, na utemeljenim analogijama. Obojica, naime, zaista ne osećaju ama baš nikakvu presiju da ono što im izleće iz usta dovedu u bilo kakvu vezu s ovozemaljskom stvarnošću. I što su duže u politici i na vlasti, to stvari s tim bivaju sve gore.
Trampa opet na stranu, Vučić je pre neki dan demonstrirao jedan od raskošnijih primera kako radi njegova nepokvariva mašina za blebet bez smisla; pri čemu taj blebet nije nimalo bezopasan i nedužan, jer je utemeljen u posvemašnjoj amoralnosti. Neko je, naime, iz zaborava izvukao svojevremenu Vučićevu „dramatičnu“ zgroženost nad tobože faraonskom i „titovskom“ inauguracionom svečanošću zapredsedničenja Borisa Tadića, kojom su se prilikom Vučiću priviđali i Tito i razne druge sablasti, iako je Tadićeva inauguracija u poređenju s ovim nedavnim Vučićevim dvodelnim cirkusom izgledala kao skromni ob(r)ed male grupe kalvinističkih monaha, postećih na vodi i zavetovanih na ćutnju.
Enivej, suočen sa svojim rečima i sa svojom nadrimoralističkom drama queen patetikom, Vučić je po automatizmu krenuo u kontraofanzivu: jeste, rekao sam to, pa šta, ja ne krijem da sam u mnogo čemu bio u zabludi, ali promenio sam se, imam snage da se menjam i korigujem, za razliku od mojih kritičara itd. i bla-bla-bla; kao i uvek kad je suočen s nekim sopstvenim ranijim nepočinstvom, Vučić ga obrće tako da kroz tobožnje skrušeno priznanje zapravo ispreda odu sebi i sopstvenim vrlinama, tako da do kraja rečenice zazvuči kao zahtev da mu se svi zajedno izvinimo što smo ga uopšte uznemiravali tim glupostima. Našim, ne njegovim.
Ništa novo, dakle, u sumračnom opusu Kralja Sunca? I da i ne. Naime, treba ipak obratiti posebnu pažnju na ovu recentnu piruetu, jer je ona skokovit „kvalitet više“ u neprestanom usavršavanju licemerja i grandomanije. Naime, Vučić je više puta – suočavan sa svojim (dojučerašnjim) „ranim radovima“ – referirao na svoju, nazovimo je tako, ideološku konverziju: od radikalnog nacionaliste do wannabe konzervativnog liberala, „veberovca“, umereno tradicionalističkog evropejskog patriote a la Šarl de Gol. Možete o toj njegovoj konverziji misliti šta hoćete, ali činjenica je da je ona bar načelno moguća: ljudi kroz život mogu da menjaju ideološka uverenja, nekad i drastično; češće, doduše, iz razloga oportuniteta nego zarad duboke lične transformacije. Vučićevo dramljenje i padanje u nesves’ oko navodne Tadićeve faraonštine, međutim, s nekim ideološkim uverenjima nema nikakve naročite veze: to je naprosto teatar jednog opozicionog političara koji kritikuje „bahatost i rastrošnost“ čoveka na vlasti. Poruka biračima i javnosti je jasna: „ja to ne bih tako, nego mnogo skromnije“. Takvu poruku, kroz kritiku svog rivala, načelno može da uputi i nacionalista, i liberal, i levičar i bilo ko drugi. Da li je poruka iskrena ili folirantska videće se ako taj dođe u poziciju da čini ili ne čini ono što je kritikovao. I, šta je Vučić učinio došavši na nekadašnje Tadićevo mesto? Mnogostruko ga „prevazišao“, napravivši zaista, a za razliku od Tadića, (nesvesnu) provincijsku parodiju davnih „titovskih“ bahanalija. Sada bi da opravda svoju nekadašnju strogost prema Tadiću, koja deluje kao vrišteća diskrepanca s onim što sada radi, svojom svetonazorskom konverzijom ili evolucijom. E, tu je srž najnovije laži: to što je na svog političkog suparnika primenio jedan kriterijum a na sebe primenjuje sasvim drugi naprosto nije pitanje ideologije nego karaktera, ličnosti, individualnog morala. A to su stvari koje se mnogo, mnogo teže menjaju od ideoloških pogleda, zapravo se u bitnijem obliku ne menjaju kroz ceo čovekov odrasli život. To svi dobro znamo, bezbroj puta smo se uverili posmatrajući sebe i druge, živeći među ljudima.
Zato je pozivanje na tobožnju promenu u ovom slučaju tako otvoreno bestidno: zato što svesno meša babe i žabe, nadajući se da to niko neće primetiti (prečesto je, tjah, u tome ionako u pravu). Nema tu promene, naprotiv: radi se o impresivnom kontinuitetu demagogije, licemerja, ispraznog samoljublja i palanačke grandomanije čoveka koji o drugima laže besramno mnogo, ali o sebi još mnogo više.
