Avionom i poštom: Ko će prvi do Putina
Pitanja ruskog gasa i srpskih predsedničkih izbora usko su povezana. Da nisu, ne bi u istom danu, kad je najavljeno da će 25. januara u Moskvu na potpisivanje sporazuma s Rusima, i na poklonjenje Vladimiru Putinu, putovati Boris Tadić i Vojislav Koštunica, bilo obelodanjeno pismo Tomislava Nikolića, Tadićevog protivkandidata i pobednika u prvom krugu predsedničkih izbora, u kome se ovaj već napismeno poklonio Putinu, pripisujući pomalo i sebi u zaslugu što će Južni tok ogrejati Srbe.
Bilo je i onih teoretičara zavere koji su tvrdili da je izostanak Koštuničine podrške Tadiću taktički potez kako bi premijer dobio predsednikovu podršku oko aranžmana s Rusima. Mislim da je to preterivanje, baš kao i prve rečenice ovog teksta, odnosno da je direktno povezivanje izbora i gasa jedno od onih analitičko-kolumnističkih preterivanja, kad zavlada oskudica boljih i jasnijih ideja.
O obe teme, naravno, „Vreme“ poprilično opširno piše na stranicama koje slede. O gasu i o izborima. Ono što je sigurno jeste da obe priče nisu dovršene. S Rusima tek počinju pregovori o detaljima iz okvirnog sporazuma, a Tadić i Nikolić počinju pregovore s neopredeljenim ili „pogrešno“ opredeljenim biračima, s jednakom ambicijom da pobede u finalnom krugu.
Odnekud se očekuje da će podrška premijera Vojislava Koštunice, ali i odsustvo jasne podrške koalicionom partneru u vladi, opredeliti rezultat izbora, odnosno da ono prvo uvećava Tadićeve šanse, a drugo potvrđuje prvokružnu pobedu Nikolića. Rekao bih da je i ovo preterivanje, kao i priča o povezanosti gasnog i izbornog aranžmana.
Igra malih brojeva: Trgovina počinje
Evo, Koštunica je podržao Velju Ilića, čak je slao i Dragana Jočića, ministra policije, da se slika na bini pored vlasnika bazena, ne da bi ga čuvao, nego da bi namigivao na čijoj je strani DSS, pa je Ilić jedva pretekao socijaliste predvođene građevincem slične političke i ljudske strukture kao što je on sam, a bio je daleko ispod rezultata koje su 2004. ostvario Dragan Maršićanin, direktan Koštuničin kandidat, a da ne govorimo koliko je Ilićev ovogodišnji svetojovanski rezultat bio ispod ondašnjeg rezultata Bogoljuba Karića.
Sada Ilićevi kukaju okolo kako su od Koštuničine podrške imali više štete nego koristi. Istina, ne govore to javno, ali živ sam svedok da sam čuo najmanje dvoje Veljinih, iz vrha pokreta, kako se vajkaju da je podrška bila kilava, u skladu s imidžom DSS-a.
Lako je reći da je DSS stranka u opadanju a i da lični rejting lidera stranke nije kao onomad, ali u izbornoj matematici malih brojeva, kada će izbore u Nikolićevu ili Tadićevu korist opredeliti nekih 50.000 glasova viška nad konkurentom, Koštuničina reč, kao i naglašeno ćutanje, veruje se da postaje važna. Ali, ono što važi sada za Koštunicu, važi za ostale, pa zato mislim da je preteran račun koji premijerovu podršku tretira kao nešto što će odlučiti izbore.
Ako nije mogao da pomogne Velji Iliću, kome nedostaje milion glasova da bi se uključio u trku, Koštunica može da odluči finalni rezultat koji će se, čini mi se, meriti apotekarskom vagom. Ali, s obzirom da su u igri razlike malih brojeva, svi su podjednako važni, što je loša vest za Koštunicu.
U to, možda s više argumenata od Koštunice, veruju i Čedomir Jovanović, Ištvan Pastor i Velja Ilić, pa i oni, neki od njih izokola a neki direktno, ispostavljaju cenu podrške. Političku, javno. A onu drugu ispod stola. Mada i tu ima izuzetaka. Kao kad socijalisti kažu da će podržati onog ko ih „ispoštuje“, što liči na novogovor lokalnih biznismena koji se tale oko neke poslovne operacije.
Dodajmo tu i podršku onih od kojih još niko nije tražio da je pruže: Vuka Draškovića, Sulejmana Ugljanina pa, recimo, i predsedničke kandidatkinje porodice Karić, pa će postati pomalo jasnije zašto je Boris Tadić bio drugi u prvom krugu, odnosno zašto je u ovim izborima bio gotovo sam protiv svih.
Tu se oni, ma koliko mali bili, ne razlikuju od Koštunice. Ako najjaču partiju u Srbiji, ne mislim na broj glasača nego na infrastrukturalnu i materijalnu bazu, dovedete u situaciju da njena veličina zavisi od vašeg malog broja, ma koliko on mali bio, imate šansu da trgujete, a taj proces je upravo krenuo i rekao bih čak da je raspisivanje pokrajinskih i lokalnih izbora šest meseci pre održavanja bilo neka vrsta „švedskog stola“, ili sajamskog prikaza mogućnosti potencijalnog partnera, što je Nenad Čanak shvatio odmah i prvi se poslužio, ako ne računamo Mlađana Dinkića.
I levo i desno: Dubina glasačkog rezervoara
Boris Tadić sada, u nastavku kampanje, mora da se klanja pomalo i levo i desno a od dubine naklona zavisi i rezultat. Primio bih opkladu, pre prvog kruga izbora, da će Tadić pobediti u finalnoj utrci, ukoliko razlika između njega i Nikolića ne bude veća od 200.000 glasova. Istina, nisam računao s onolikom izlaznošću, ali ne odustajem od opklade.
Verujem da će gotovo svi izborni gubitnici, s manje ili više volje, jasnije ili prikrivenije, s više ili manje angažovanja i entuzijazma, podržati Borisa Tadića i da će ovaj pri sličnoj izlaznosti kao u prvom krugu glasanja overiti novi mandat.
Čak i da ga lideri nekih stranaka ne podrže, rezervoar Tadićevih glasova dublji je od Nikolićevog. Čini mi se da i lideri koji bi s Tadićem trgovali imaju istu spoznaju, pa će im se više isplatiti da ga podrže, makar i mrzovoljno, nego da se upuste u avanturu radikalske političke ekspanzije koja bi ih mogla oduvati sa scene.
Konačan rezultat izbora zavisiće, kao nikada do sada, od intenziteta, karaktera i kvaliteta kampanje. Moglo bi se očekivati da postane pogana, pa i opasna.
