Ima, navodno, mnogo toga što možete obaviti elektronskim potpisom, osim jedne stvari. Ne možete da produžite trajanje svog elektronskog potpisa.
To sam, nažalost, otkrio na ličnom primeru. Od sertifikacionog tela koje mi je pre par godina izdalo elektronski potpis dobio sam mejl koji me obaveštava da mi taj dokument ističe uz uputstvo kako da ga produžim. Samo što sam pomislio kako je to odlična prilika da ga upotrebim za još nešto osim za komunikaciju sa Poreskom upravom, usledilo je neprijatno iznenađenje. Zahtev se ne može podneti onlajn, već se mora odštampati i ručno potpisati i sa uplatnicom odneti na šalter sertifikatora. Sve u imperativu!
Pomislivši da je to apsurdno i da sam nešto pogrešno razumeo pozvao sam njihov kontakt telefon. Potvrdili su moje strepnje, a na moje ukazivanje da je takav pristup besmislen ljubazno su mi ponudili da napišem reklamaciju. Složio sam se, ali kako sam po zanimanju novinar, odlučio sam da im reklamaciju uputim javno, ovim putem.
Nije to jedina nelogičnost digitalizacije koja kao da u Srbiji grabi koracima od sedam milja napred, da bi odmah skočila četrnaest milja unazad. Pre nekoliko godina oduševljeno sam primetio da su šalteri pošte opremljeni POS terminalima, što je značilo da ne moram više da podižem keš da bih koji minut kasnije platio račune (posebno je pitanje zašto neko i dalje priznaje samo račun s pečatom umesto elektronskog). Prilično sam se iznenadio kada mi je šalterski službenik uz platnu karticu zatražio i ličnu kartu iako sam ukucao PIN kod koji bi trebalo da overi obavljenu transakciju.
Naravno da službenik na to ima pravo, ukoliko sumnja u moj identitet, ali umesto provere on je na papirnom izveštaju o transakciji krenuo da upisuje, ručno, podatke iz moje lične karte. Moj tihi pokušaj pobune neumoljivo je odbacio: takvi su propisi, uvek mogu da dođem sa gotovinom čije se poreklo ne proverava. Onda se to isto koji mesec kasnije dogodilo ministru finansija i loše sam prošao kod brojnih domaćih „zakletih digitalizatora“ kada sam na Tviteru napisao da mislim da je ministar u pravu, odnosno da nije neophodna lična karta kada se ukuca PIN kod.
Ova dva primera, a imam ih još ohoho, učvršćuju me u ubeđenju da nema pogrešnije digitalizacije od one koja nastoji da postojeće procedure samo prebaci u elektronsku formu. Umesto što ćete doći na šalter, poslaćete imejl, a traženi dokument će vam stići poštom, i to je dugo bio šampionski primer digitalizacije u Srbiji gde niko ne postavlja pitanje da li mu je taj štampani dokument uopšte potreban. Jer nam već sledeći elektronski šalter velikodušno traži, odnosno nudi da taj papir, recimo, skeniramo i prikačimo uz imejl kako bismo ubrzali postupak očekujući da im ga svakako ubrzo fizički dostavimo. Za arhivu.
Produženje elektronskog potpisa mogao sam obaviti jednostavno, potvrđujući se ovim koji mi još (malo) važi i plaćajući onlajn, sve za par minuta. Baš kao što popunjavam dokumentaciju i plaćam troškove vize za onih nešto zemalja koje u mene i dalje sumnjaju jer sam građanin Srbije. Mada i tamo na koncu moraš da odštampaš i potpišeš formular.
Najstrašniji scenario za Srbiju je na tom tragu, da nam dopuste da sve obavimo onlajn i logično, ali da na kraju celog postupka moramo da pribavimo pečatiran dokument sa nekog šaltera koji potvrđuje da smo sve ispravno uradili. Nije loše malo stajati u redu, poručuje nam cinično administracija koja svoj značaj zapravo zida na omogućavanju da stvari ponekad obavimo mimo reda i preko veze.
A baš to bi digitalizacija da im ukine.
