Erotika tiranstva

Svet je iskočio iz zgloba još mnogo puta nakon Hamletovog premijernog otkrića, a Fidel Kastro je tu sasvim nedavno „iskočio“ s tog i takvog trampovanog sveta, pravo u legendu, da o njemu i njegovom besmrtnom delu do kraja sveta zaneseno guslaju svi koji u njegovom malom ostrvskom carstvu jednakosti, bratstva i slobode (u kastinstvu, sirotinji i ropstvu) nisu nikada živeli. A stvari gledane izdaleka umeju da nam izgledaju jako romantično, utoliko više ukoliko su različitije od onih kod kuće.

Otkud sad preminuli kubanski diktator u ovoj kolumni? Zar nije bolje da se bavim, šta znam, Vučićem? Hoću, ali dopustite da se od tolike banalnosti koju emaniraju tipovi poput Vučića čovek ponekad i umori, pa potraži promenu. Na tome su likovi poput Fidela i sticali globalnu popularnost: njihova „drugačijost“ je mnogima delovala kao prečica za izbavljenje od trivijalnosti svakovrsnih mediokritetskih politika koje umilno svrdlaju po mozgu „malog čoveka“.

Kad je ono javljeno da se Fidel K. upokojio, blizak mi je prijatelj sugerisao da neizostavno pišem o Kastru (ili, pre će biti, o „kastristima“), a ja pomislio da mora da je šenuo pameću, jer šta me samo briga za ostarelog tiranina s drugog kraja sveta, pored tolikih prečih, bližih i važnijih tema? Koju nedelju kasnije, mogu samo da zaključim da je prijatelj bio u pravu. Iščitao sam desetke dirljivih nekrologa F. C.-u po globalnim medijima, probio se i kroz gustiš ovdašnjih (ergo, eksjugoslovenskih) odjeka i reagovanja, i zapanjeno otkrio kako je tzv. vođa kubanske revolucije umro mnogima za koje to čovek ne bi pomislio, a i mnogima za koje se ne bi iznenadio, to jest da je ožalošćena porodica impresivno šarolika i da je ništa drugo valjda ne bi moglo okupiti na jednom mestu.

Nije možda preterano neobično da i nama i našim životnim antipodima podjednako umre neki fudbaler, šlager pjevač ili glumačka lepojka, ali da nam podjednako umre političar ili državnik, e, to mora da izazove izvesno podozrenje. Ako, recimo, Fidel umre i pametnim i časnim ljudima koliko i preispoljnom ološu i huljama, teško je ne pomisliti da je ono šekspirovsko iskakanje sveta iz zgloba otišlo još dalje, izglobilo se baš do nepopravljivosti. Zato se preneražen pitam, bože, šta li je to za tren spojilo ove nespojive elemente jedne slagalice, sastavljene od vrha i dna intelektualne, političke, moralne piramide? I pre svega, odakle uopšte u pametnog i divnog sveta – za fukaru me, uostalom, baš briga – tolika fascinacija nekim ko je činio mnoge iste stvari kao i najveći zlikovci, ali je za to, jebiga, imao mnogo seksepilnije zvučeća opravdanja?

I tu opet dolazimo do „drugačijosti“. Umore se ljudi od istosti, od banalnosti, od mediokritetstva „normalne“ politike, kojom vladaju prosečni i bledunjavi, birokrati i aparatčici, sterilni profiterčići i grebatori svih vrsta. Kad se tzv. običan svet zasiti te tako neprivlačne normalnosti, on izglasa razne trampove, le penove, putine, u krvavoj istoriji i hitlere i slične; posle, doduše, žestoko najebe od istih, ali deder ti njima to objasni dok su još uveliko u fazi zaljubljenosti?! Na drugoj strani, progresivni intelektualci, humanisti opšte i specijalizovanih praksi i slični – tipovi, dakle, poput mene i mojih kolega – na ova su reakcionarna iskušenja prilično otporni, ali zato onim progresivnim ne mogu da odole; zato su toliki sartrovi podržavali tolike staljine, mimo i protiv za početak sopstvene izvorne pameti, kuraži i časti, a toga im bar nije falilo.

Na koncu, stvar se svodi na ovo: Fidel je bio naporni, pogani tiranin koji je svoj narod držao u zaptu. Oslobodivši ga jedne vrste robovanja, zatočio ga je desetinama drugih. U pravu je tu Jergović: dovoljno ti je znati da običan Kubanac nije mogao slobodno da izađe iz zemlje, ništa više od toga ti ne treba. Uprkos, dodajem ja, svim divnim bajkama i balalajkama o „najboljem i najbesplatnijem zdravstvenom osiguranju na svetu“, i tome sličnom. Sve i da je to mnogo tačnije nego što jeste, biste li vi proveli život u zatvoru samo zato što bi vam neko garantovao vrhunsku zdravstvenu negu? Ne, kao što to ne bi učinili ni bezbrojni obožavaoci Kastra (ili Čavesa, ili raznih sličnih) sa platonske distance.

Pa dobro, ali zašto su onda baš Kastro i njegov pobratim Če – a ne neki drugi, neretko žešći i sumanutiji, ili naprosto radikalniji od njih – doživeli toliku globalnu obožavanost autentičnih pop ikona? Nije to samo zato što je „levu obalu Sene“ uvek posebno draškala ideja da neko „prkosi Amerima u samom komšiluku“ nego i zato što su to bili, brate mili, naočiti, muževni tipovi, latino lovers, govorili španski koji je lep i melodiozan i divan za revolucionarne koračnice koje na španskom ne zvuče kvrgavo i totalitarno kao na slovenskim ili azijskim jezicima nego nekako romantično i erotizovano, idealno za muvanje zanesenih studentkinja naprednih shvatanja.

Ukratko, romantizovanje banalnog tropskog tiranina rasni je primer pop kiča. Nevolja je u tome što ovaj minoran estetski problemčić može da preraste u nešto mnogo gore: dokle god levica razne „fidele“ bude prikazivala kao jedinu dostojnu alternativu postojećem, svet nezadovoljnih će se sve više trampovati. Takozvani običan čovek ne zna mnogo, ali jedno zna: ni najtramplji tramp nije u stanju da proizvede toliko štete koliko i sasvim prosečno fidelizovani fidel.