Neki novinar uvrteo sebi u glavu da je slabo plaćen, da je potcenjen ne samo njegov trud i njegovo ako se za novinara može reći delo, nego da je omalovažena čitava njegova porodica čije članove već godinama drži na rubu siromaštva i čak im to u lice govori: „Mi smo siromašni i tako ćemo i da živimo!“, kao da nije baš on uzročnik obiteljske pauperizacije! (Deset godina posle njega istovetnu rečenicu izgovorila je Penelope Kruz u novom Almodovarovom filmu, što je novinarovim ukućanima izmamilo umoran osmeh: dosad smo mislili kako samo mi ovo moramo da slušamo!)
Plata mu se pre nekoliko godina smrzla na 14.400 (kao prvi modem koji je kupio po povratku iz Amerike, kakva simbolika!) dinara, stizala je možda desetak puta godišnje. Primalac sa svoje strane poče da poboljeva, u pedeset doduše petoj godini tek, a kuraži i volje da barem priupita za povišicu nikako da skupi. I tek kad je prosečna plata u njegovoj zemlji dostigla 28.800 dinara u njemu je nešto puklo. Uvek se zalagao da radnici zarađuju što više, osobito otkako je njegova zemlja postala kapitalistička pa je svaka radnička povišica bila kamen’ v ogorod esksploatatorskog sistema, ama su ga njegovi drugovi i njegovi takoreći štićenici bezdušno pretekli ne osvrnuvši se na njega kao što se neko u oktaviji ne osvrne kad na bankini vidi jugo sa podignutom haubom. Odlučio je da svoj slučaj obelodani – svako neka piše o svojoj sramoti, ja ću o svojoj…
Što je najgore, ili najsmešnije, siromašak beše postao prilično slavan (pišući doduše baš za list u kome sada toliko zaostaje za državnim prosekom, nikad dva dobra!): jednom se zadesio na prijemu – bio je najmljen da svira, jer sviraše na basprimu sasma pristojno – gde se neki drugi novinar, isto slavan i štaviše precenjen, preslavljen, tiskao da na kolektivnoj fotografiji bude pored ovog potplaćenog! Kafanskim pak gostima nije više uz basprimaša bilo lagodno kao nekad, kad su mislili da je niko i ništa (što je bilo baš i tačno), sad im je na usluzi neko poznatiji od njih samih! Nisu zabrinuti da će njihova lumperajka biti zloupotebljena u muzikantovoj kolumni – za tolike godine svega je dvaput pogazio Hipokratovu zakletvu opisavši u petooktobarskom trijumfalizmu jedan zapravo dobar tulum a pet godina docnije nemilu epizodicu sa šefom države), ali kako da „Tri metera somota“ poruče od nekoga ko popuje preko televizije! Šta dakle poručiti i da li uopšte kititi takvu zverku, je li politički korektno pružiti joj petsto dinara?! Sa kafanskim mušterijama ophodio se isto kao kad je u Skadarliji pravio prve korake od stola do stola; ako je ranije shodno potrebama službe katkad i bivao žovijalan, sada pristupnu besedu i konverzaciju sa klijentelom prepušta kolegama (iako bi to rado redigovao!), samo svira i peva prikrivajući utučenost što se njegovo novinarstvo pojavljuje kao šum, kao senka na inače solidnoj terevenci. Ni to nije sve: mnogi koji su ga ranije zvali da im svira u kući (na slavi, rođendanu, godišnjici braka) zaključili su da je njegovo koketiranje sa tamburom završeno, pa mnogi njegov telefon nisu ni ubacili u adresar svog mobilnog…
Muzičari su ga dok je objavljivao tekstove u ekonomskom časopisu koji nisu nikad videli na kiosku (niko ga nije video) prihvatali kao svog. Otkako se raščuo kao trudbenik tiska kafanski svirači osećaju kao da ih je napustio, izneverio: vozi istinabog auto koji je kupio 1989. godine, nije se uzoholio, nije promenio narav ni manire, ne prepričava ništa iz sveta medija, ali, ali… Ne strepi na isti način od hirovitog gostioničara, ima dvojno državljanstvo!
&
Iako je učio da stvari svak vidi iz perspektive vlastite klase, upinjao se da pronikne u dušu klasnog neprijatelja: „Šta li direktor, glavni i odgovorni urednik misle to jest misli o meni: ma, skriboman se veseli kad ga neko redovno objavljuje, zadovoljena taština – to mu je plata! Ili drži da štivo koje mu iz nedelje u nedelju liferujem ne može da se plati, pa mi još malo pa ništa i ne plaća?!“
Tešio se da je uvek išao ispred svog vremena, evo, mislio je, još radim, stvaralaštvo mi u zenitu, a već primam penziju! Tako je dragec sam sebe bodrio, ali se osećao kao šećerana kupljena za jedan evro, s tim što novi vlasnik treba šećeranu da preporodi ili barem zaleči, a njega nije čekao nikakav boljitak.
I zašto onda da svoj slučaj ne predoči javnosti, neko je bio Hitlerov poletarac, neko radi za četrnaest hiljada… Znao je da ga taj oblik sindikalne borbe neće nikud odvesti, ali ako makar jedno dete odvrati od novinarstva – sazidao je sebi crkvu!
Možda je i mogao da iskamči povišicu, ali bi ova sad već morala da bude ogromna, retroaktivna i avansna! Jer, nije osiromašio samo materijalno nego se i njegova nekoć dobra narav netragom izgubila: decenije je proživeo u skladu sa sloganom baba-Kosane Maksimove, što imam imam, što nemam – vidim kod drugog, ali se u poslednjih nekoliko godina u njemu probudila, bolje je reći zapatila se, zavist; silovitu stalešku netrpeljivost ćuti naspram ljudi koji ga pretiču na Zrenjaninskom putu kao da vozi repu u „Servo Mihalj“, pa su ga usled nezadovoljene pohlepe te razočaranog častoljublja obuzele, prvi put, osvetoljubivost i gorka oholost, sve sami smrtni gresi: malo-malo pa zamišlja kako mu novinarski funkcioneri (i toga ima pod kapom nebeskom) javljaju da je dobio uglednu nagradu oličenu u svoti dovoljnoj za kupovinu auta starog četiri godine, a on ti njima: „Kasno je, braćo moja, moraćete sa svojom sramotom da živite kao oni koji nisu dali Oskara Hičkoku, ako je Breht mogao bez Nobelove nagrade, mogu i ja bez ove vaše.“ Članovi žirija uspaniče se jer su od svojih mentora dobili mig da baš njega nagrade, dok ne bude baš zbilja prekasno, pa ga zivkaju, a on im, samosvojan i samodovoljan kao Miki Rurk u Barskoj mušici, svaki put odbrusi: fuck you all!
