Znanje i ludovanje:
Nije puč nego – puć!
Aleksandar Vučić je u ponedeljak uveče u emisiji „Upitnik“ RTS a rekao, parafraziram, da cela Srbija zna šta se dešava, ali da se svi prave ludi. Njegov doprinos sluđivanju naroda – udarnički potpomognut od čauša lične Vučićeve vladavine – zbilja nije mali. Ali, prvi deo iskaza „da cela Srbija zna šta se dešava“ potpuno je netačan i čini mi se da treba pojasniti šta se događa, iako to narod već oseća – Srbija se drži u vanrednom stanju niskog intenziteta, mada su neke slike onespokojavajuće.
Kao ona kad ministar policije drži konferenciju za štampu s kordonom svake vrste policijske sile iza leđa, što, po scenaristi te sletske priredbe, treba da asocira na državnu moć, a u suštini samo jača zebnju kako bi ta sila mogla biti zloupotrebljena kad je već ovako upotrebljena jednim sasvim banalnim povodom.
Saga o državnom udaru detaljno je opisana na stranicama ovog broja „Vremena“, taj puč se sasvim očekivano pretvorio u – puć, ali posledice su trajne i verovatno su najbliže definiciji s naslovne strane „Moždani udar“, tako da je moj naslov „Državni udav“ tek jedna izvedenica iz mora mogućih asocijacija oko onoga što već desetak dana potresa Srbiju.
Pitanje je, dakle, dana kad će to narodu da dosadi, kad će da se okrene oko sebe, pogleda malo i na sopstveni život, i napravi sasvim prirodan pomak iz ovog rijalitija, odmahne rukom i zapita se što ih vlast svakodnevno smara i pušta čobane da viču „vuk, vuk..!“ kad, barem zvanično, Srbija nije nestabilna.
Propagatori ove vlade tvrde čak da je stamena „kano klisurina“, pa se postavlja pitanje zašto se svaka kritika vlade doživljava kao napad na nju, sledstveno tome i Srbiju, a ko u tom jednačenju vlade i Srbije ne vidi opasnost po elementarne demokratske principe, lako će poverovati da je Zorana Mihajlović u onim kesama koje je odnela Tomi Nikoliću nosila plan državnog udara.
Najjači dokaz da je tako jeste to što je iz Predsedništva Srbije izašla bez kesa. A po toj logici i misterija zašto je Vučić u nedelju dva puta pohodio predsedničke dvore lako je rešiva. Nisu iz prvog puta uspeli da pojedu šunku koja je bila u toj kesi, a ni turšiju, pa da se ne baci…
Hobotnica (na salatu):
Šta je sledeće?
Kad se neko samoubedi da je veliki reformator i u svemu najprvi u novijoj istoriji, onda ta mistifikacija proizvodi sve nove fenomene, samo smo brzo, prebrzo, stigli do ideje o pretnji državnim udarom i sad kad se razvejala ta mistifikacija o hobotnici koja hoće da nas udavi, pitanje je šta će sledeće da bude izmišljeno a da narodu ne bude dosadno pa da počne i o svom jadu da se zabavlja i počne da uređuje svoj „Upitnik“.
A pitanja se množe i to što se trenutno uspešno guraju pod tepih ne znači da se jednog dana neće pojaviti. Evo samo nekoliko iz „najnovije istorije“.
Kad je, tu nedavno, Aleksandar Vučić tvrdio da je „veći MMF od MMF a“ rekao je da smo toliko dobri da oni nude veće povećanje plata i penzija, ali da on to neće da dozvoli. Ali, nije prošlo deset dana, rekao je da je vodio tešku bitku s MMF om i da ih je jedva ubedio da daju i to što su odobrili.
Malo ko je primetio ovu protivrečnost, kao što se i druge zatrpavaju sve novim senzacijama, a u strogo kontrolisanim medijima pušta se samo ili gotovo samo ono što potkrepljuje mantru o uspešnim reformama.
Ima tu i preterivanja u svrhu jačanja liderstva Aleksandra Vučića pa je urednik jedne nazovi novine koji je tvrdio da je Vučić budala ako ode u Kinu dok mu se u zemlji sprema državni udar turio naslov da je ovaj tamo „dočekan kao Tito“! Inače, izveštavanje o poseti Kini bilo je toliko jednosmerno da je šira javnost stekla utisak da se radilo o bilateralnoj poseti premijera, a ne o skupu na kome je učestvovalo još 16 zemalja centralne i istočne Evrope (o dometima skupa vidi više u ovom broju „Vremena“).
Vučić sve teže skriva i lične netrpeljivosti. Nema tome deset dana da je za Sašu Radulovića izjavio da ima znanje učenika četvrtog razreda osnovne škole povodom toga što je ovaj primetio da je „Er Srbija“ na ovaj ili onaj način dobila oko osam milijardi dinara državnih subvencija. Niko da upita Vučića što je takvog postavio za ministra privrede, kao što ga ne pitaju ni za druge ministre koji ovih dana, u senci državnog udara, pokazuju višak revnosti a manjak poštovanja zakletve da će poštovati zakone a ne samo premijera.
Svi na izbore:
Narodna podvojenost
Nije li protivrečno da reformski lider u Srbiji, regionu, pa i šire, uživa po svim merenjima, kako nam svakodnevno saopštavaju, ogromnu popularnost (preko 50 odsto građana, u svim anketama) a da istovremeno 90 odsto naroda ne podržava reforme koje on propoveda i sprovodi.
Neki nepopravljivi cinik bi rekao da je to zato što Aleksandar Vučić nema veze sa reformama, da su to dva odvojena, paralelna sveta. Jer samo tako se može objasniti ova narodna podvojenost.
Istina, za tih 90 odsto protivnika Vučićevih reformi javnost je saznala iz reči premijera pa joj ostaje da mu veruje na reč, ali ima uvek onih smutljivaca koji misle da je Vučić sve to izmislio kako bi od sebe pravio žrtvu, stradalnika koji je na sopstvena pleća natovario narodnu sudbinu, a ovaj – nezahvalan.
Premijer Aleksandar Vučić rekao je na jednoj od konferencija za štampu u Vladi Srbije da vidi da se narod protivi reformama i da je, ako tako misle građani, uvek spreman da izađe na crtu svima, te da je ako izgubi spreman da preda vlast za razliku od drugih. Taj drugi je uvek – Bojan Pajtić.
„Iskreno, vidim da narod ne podržava najvećim delom reforme koje moramo da sprovodimo i zbog toga se loše osećam, jer nema smisla da se to radi ako građani nisu za to“, izjavio je Vučić, uz opasku da je pogledao istraživanja prema kojima je više od 90 odsto građana protiv reformi vlade koje je on inicirao.
Pretpostavimo, međutim, da to istraživanje zbilja postoji, da, dakle, nije reč o prenemaganju, i da je procenat protivnika reformi baš toliki koliki je naveden u premijerovom saopštenju. Ako je tako, onda je od prvorazredne društvene i političke važnosti da se tome posveti puna pažnja.
Uspeha temeljnih reformi nema bez saglasnosti društva. Ta saglasnost će teško biti ostvarena ako nema otvorene i javne rasprave o dometima celine reforme i delova tog paketa.
Vlast je preuzela monopol nad reformom i tumačenjima reformi i otuda sve izgleda kao da je to oktroisani, teledirigovani projekt jednog čoveka. Ne mogu se čuti različiti argumenti u javnom govoru, osim ulizičkog terciranja Vučiću. A ovaj samo što nije počeo da govori: „Narode moj!“
U takvoj situaciji nije nemoguće da premijer ubedljivo dobije izbore i da se, istovremeno, izgubi ideja reformisanja društva.
U ovom trenutku deluje da smo blizu takvog rešenja i da tome služi i ovo zamešateljstvo s državnim udarom.
