Drugarica i drugari

Uprkos pretvornim žalopojkama pokvarenih i gramzivih izdavača, izgleda da nam izdavaštvo u Srbiji cveta, i to do te mere da se ovom hiperprofitabilnom delatnošću bave i one organizacije i Grupe Građana kojima to nikako nije u opisu poslova i radnih zadataka. Političke stranke, na primer. Najnoviji primer za potkrepu ove tvrdnje dolazi nam iz nečega što se i dalje pompezno zove Jugoslovenska levica (JUL), i što je u izvesnom smislu reči takođe politička stranka, mada bi bilo sasvim u redu da se sa krivično-pravnog aspekta tretira i ponešto drugačije, tj. više kao udruženje građana koji vole organizovano da krše pozitivne zakone, plus zakone pristojnosti i ljudskosti, i da se brutalno sukobljavaju sa opšteprihvaćenim standardima Zdravog Razuma.

Narečeno udruženje politički ekstravagantnih, moralno bespredrasudnih i intelektualno izrazito rasterećenih građana sprema se, naime, da iznedri pažnje vredan Izdavački Poduhvat: fotomonografiju na čak 180 strana u kojoj će znatiželjnoj javnosti prvi put biti prezentovan deo bogatog foto-albumskog fundusa dr Mirjane Marković – prikupljenog na njenim rođendanima i prijemima – a iz kojeg će se, po rečima njenih zemaljskih namesnika (mislim: namesnika koji su još u zemlji) lepo videti „ko je od sadašnjih ministara i potpredsednika Vlade Srbije bio tamo i ko je tražio da mu slika sa predsednicom JUL-a bude okačena u kancelariji“ (Danas, 28. 5. 2003). By the way, istom je press-konferencijaškom prilikom jedan od trenutno vodećih julovaca prokomentarisao tada vrlo aktuelan sukob gazde RTV Pink i šefa Demokratske alternative obzirnom konstatacijom kako Udruženje Progresivnih Građana tim povodom ne želi da kaže ništa jerbo i Mitrovića i Čovića „doživljavamo kao naše drugove“. To glede njihove notorne levičarsko-miloševićevske prošlosti, razume se. Ovo tobože delikatno podsećanje teško da je baš razveselilo predmetni dvojac moralnih velikana i Takmaca U Principijelnosti, no još je teže poverovati u to da njihovi (naj)uporniji Drugarice i Drugovi nisu imali iza „lukavog“ osmejka prigradskog đilkoša lažno-skrivenu ciničnu nameru da ih bar malko nasekiraju, kad već inače mogu samo da im pljucnu pod prozor…

Šta je to što ove neobične ljude tako snažno nagoni da stalno, sa zavidnom arhivarsko-katalogizatorskom strašću, podsećaju ostatak sveta na sve svoje politički odmetnute i premetnute bivše drugare, s kojima su duvali u istu tikvu sve dok tikva nije pukla? Eno, nepodnošljivo lucidni Goran Matić ne propušta nijednu priliku da ne prošušljeta reč-dve o Dobrim Starim Vremenima i o svim onim samozatajnim Drugovima s kojima su se rame uz rame odupirali belosvetskom imperijalizmu (kao poslednjem stadijumu kapitalizma). I dr Mira je vragolasto činila isto, sve dok se nije o svom emigrantskom jadu pozabavila, stručno upoznajući užase tranzicije po (pod)moskovskim shopping mallovima.

Nije li nekako „normalno“ da svi „mi“ koji smo onomad bili protiv, i koji period vladavine ovih likova držimo vremenom kada je Srbijom vladala banda pervertiranih zlikovaca, secikesa i svakovrsnih patoloških tipova, budemo dežurna „zlopamtila“ koja će stalno podsećati zaboravne na otužne bi(bli)ografske detalje iz života i priključenija novopreobraćenih Moralnih Gromada svih provenijencija? To je baš onoliko očekivano i normalno koliko, recimo, i nesklonost doslednih antinacista da zaborave ili ignorišu nečiju nacističku prošlost. Međutim, „mi“ smo se toga brzo zamorili i uglavnom okanuli od tog posla (a setite se kako je onomad bila moderna zgroz–zgroz povika na famozne „preletače“, koji u masovnoj renegatskoj svesti „lečenih miloševićevaca“ iz ovdašnje Tihe Većine nekako ispadoše gori čak i od tvrdokornih nepreletača, od Doslednih U Ludilu!), no svakako ne zato što podržavamo Zaborav, nego zato što smo sve to već odavno bezbroj puta izrekli – pa ko ima oči da vidi, videće, ko ima uši da čuje, čuće, nova su vremena, ima sada prečih i aktuelnijih stvari za diskusiju, prepustimo Tiranosauruse tihom, buđavom izumiranju nakon što smo ih već ekološki odstranili sa vlasti… JUL & co., nam, međutim, ne daju da bilo šta zaboravimo ili potisnemo u drugi plan, i možda to uopšte nije loše za ekologiju društvene svesti, no sigurno je da JUL to ne radi zbog silne brige za društvo i zdravu čovekovu okolinu. Otuda se ova njegova „podsećalačka“ gorljivost i osvetoljubivost prema bivšim političko-finansijskim jaranima (ili metresama?) doima sasvim bizarnom.

Ne bih da izigavam novootkrivenog praunuka dr Frojda, ali nameće mi se samo jedno logično objašnjenje za ovo čudno ponašanje, i ono definitivno nema veze sa onima koji su „otišli“ iz redova Najprogresivnijih Snaga jednog zlikovačkog režima, nego se neposredno tiče baš onih koji su „ostali“. Ti ljudi, naime, o sebi („podsvesno“, ako hoćete) misle sve najgore (što ukazuje na zapanjujuću mogućnost zametaka autorefleksije čak i u toj formi života). Ne postoji nikakva „oštra“, kritička, ili čak brutalno uvredljiva reč kojom bi neko poput mene mogao da ih opiše, a da je oni neće na svoj način radosno prihvatiti, čak razraditi i produbiti. Naime, ljudi koji o sebi ne bi mislili kao o Dnu Ljudskosti prirodno bi osuđivali i proklinjali svoje „otpadnike“ i držali bi da su „bolji“ od njih, a ne bi ih kvazisentimentalno „svojatali“; snažnom željom da ih doživotno stigmatizuju samima sobom, da ih zauvek zadrže u svojoj orbiti, oni opisuju vlastitu poziciju kao Zonu Prljavog, kao ono trajno kontaminirano mesto koje bi pobegulje sada da sakriju, ali im Mi ne damo… Staljin je onomad brisao „otpadnike“ sa zajedničkih fotografija, dočim dr Mira & co. čak potcrtavaju njihove portrete! Ergo, Staljin je verovao da zastupa Dobro, nije hteo da ga „otpadnici“ prljaju.

Radi se, dakle, o („koljektivnom“) psihopatološkom fenomenu par exellence. No, možda se i u njemu krije neka nastrana metafizička uteha, nada da i Zlo može da se osmotri sa stanovitim odmakom, i da zlurado prokrešti: ja sam to što jesam, a evo ukoričenog foto-dokaza da si i ti to isto! Svesno ili podsvesno pomireno s vlastitom prirodom, ono dakle polako odustaje od lažnog samopredstavljanja u koje niko ne veruje, i zato može još samo da pazi da neki od njegovih otpadničkih delova ne utekne iz Crne Rupe koju je kreiralo.