Ako ste u poslu izdavanja štampe i razmišljate o svojoj budućnosti, digitalnoj budućnosti da budem precizan, onda obavezno morate da pratite šta radi londonski „Gardijan“. Ta medijska kuća je po mnogo čemu posebna. Najpre, finansira se iz trusta uspostavljenog kako bi se zaštitila nezavisnost novinara. A takvi novinari uvek pretežu levo, tako da je „Gardijan“ simbol liberalnog novinarstva u Evropi, sa ambicijama prema SAD.
Ipak, pre nekoliko godina shvatili su da štampa „lagano“ odumire, da su svake godine kraći za 15 odsto od oglasa i da je njihova liberalna publika prigrlila internet i uglavnom ih tamo čita. Besplatno. Razmišljali su o pretplati koja se na internetu inače zove paywall ili zid plaćanja, što na srpskom budi razne asocijacije. Za takvim zidom posegli su slični mediji, pre svega „Njujork tajms“. Ideja je da jedan deo sadržaja ponude svima besplatno, ali da se za ono ekskluzivnije ima platiti, jer i novinari, urednici pa i vlasnici medija imaju životne potrebe.
Digitalni urođenici, odnosno mediji koji ne postoje drugde osim na internetu, uglavnom su imali ideju da steknu dovoljan broj čitalaca pa da postanu interesantni nekoj uspešnoj digitalnoj kompaniji koja bi ih onda kupila. „Hafington post“ je dobar primer. Kupio ih je AOL (America Online), veliki internet provajder, za 315 miliona dolara, što nije loše za medij koji je šest godina ranije krenuo praktično kao malo širi blog. No, pitanje je kako se ova kupovina odražava na uređivačku politiku.
U „Gardijanu“ su mislili drugačije. Poput braće Bluz, oni veruju da, osim što se bave novinarstvom, imaju i misiju, da šire slobodnu reč. Ako postaviš zid i slobodu prodaješ za pare, nisi mnogo uradio za svoju stvar. Kao i kada se prodaš nekom uspešnom biznisu. Ali ako apeluješ na slobodoumne čitaoce da se „učlane u Gardijan“, onda možda možeš da skupiš dovoljno novca za svoju misiju, da tvoje viđenje slobodnog sveta stigne do što više ljudi.
Uspostavili su tri nivoa članstva, Supporter, Partner i Patron, sa mesečnom pretplatom od pet, petnaest i šezdeset funti. Na kraju svakog teksta pozivaju čitaoce da za cenu dve espreso kafe mesečno podrže slobodno novinarstvo (čitalac zna gde pije taj espreso i za koje pare). Rezultati su relativno dobri. Kompanija i dalje gubi na štampi, ali i na digitalnim oglasima (Gugl i Fejsbuk uzimaju lavovski deo), ali je članstvo počelo da daje rezultate. Već broje 200.000 članova koji imaju razne privilegije, pre svega kod događaja koje „Gardijan“ organizuje. Ali, iskreno govoreći, teško da bi sve to išlo da nema gorepomenutog trusta.
Ovaj „Gardijanov“ model mogle bi da prouče i srpske medijske organizacije, posebno one koje se obraćaju sličnoj, liberalnoj ciljnoj grupi koju mrzi da ide do trafike. Prva preporuka je da u to uđu udruženo, lakše bi podneli inicijalne troškove, a možda bi za njih dobili i pomoć EU ili međunarodnih organizacija, koje se sekiraju za medijske slobode. Druga preporuka bila bi da se članstvo plaća SMS porukama gde bi svakog meseca „pecnuli“ člana da je vreme da pomogne.
A ako je baš zadovoljan, ništa ga ne sprečava da pošalje i neku poruku više, ukazujući na novinarski uradak koji mu se posebno dopao. Može da košta i manje nego jedan espreso, a mnogo je korisnije od tapšanja po ramenu.
