U toku prošle nedelje jugoslovenska policija isporučila je Haškom tribunalu četiri generala Ratka Mladića, ali je genetska komisija međunarodnog suda svu četvoricu vratila sa obrazloženjem da nijedan od pregledanih organizama nije originalni Ratko Mladić.
Tribunal je pohvalio revnost jugoslovenskih vlasti i njihovu iskrenu želju da predaju sve građane za kojima je raspisana poternica, ali je u oštroj noti još jednom podsetio da međunarodni sud neće prihvatati klonove te upozorio da se u slučaju čak dvojice od četvorice vraćenih generala Mladića radi o krajnje nekvalitetnim kopijama, očito nastalim u nekoj improvizovanoj, poljskoj ili seoskoj laboratoriji.
Zvanični Beograd izrazio je žaljenje što se radi o kloniranom a ne o pravom ratnom zločincu, ali je ispoljio i zadovoljstvo zbog činjenice da se sada barem zna otkud potiču glasine o boravku generala Mladića u Beogradu. Viđen je te u ribljem restoranu, te u Knez-Mihailovoj kako prodaje Karadžićeve i svoje slike… Ili je general sam sebe klonirao da bi lakše zametao tragove, ili je kloniranje obavio neko ko nam ne želi dobro: neko je u promet stavio izvesnu količinu generala Mladića i sada svaki čas spočitava novoj vlasti što ga ova ne hapsi.
Posle vraćanja četvorice generala kao neautentičnih, svaka dalja saradnja sa Hagom mora se obustaviti: do bruke je i došlo zato što Jugoslavija nije imala poseban zakon o saradnji sa Tribunalom, nego su policajci hapsili sve koji su odgovarali ličnom opisu. Dejan Mihajlov izjavio je da za saradnju Jugoslavije sa Hagom neće biti dovoljan savezni zakon, biće potrebno da se i u republičkoj skupštini donese odgovarajući pravni akt.
Potom će se pristupiti donošenju opštinskih odluka, međunarodna zajednica moraće da se strpi dok opštine ne budu donele odluke o saradnji sa Hagom. Niko ne može biti uhapšen na teritoriji opštine, ako za to ne postoji opštinska legislativa. Bilo koja opština mogla bi dakle postati srpski Paragvaj, stecište zlikovaca kojima na toj teritoriji ne bi mogao niko ništa, ali je manje zlo ako neki ratni zločinac ostane na slobodi, nego ako država krši opštinski propis.
Obezbeđenje republičke supštine nije čestito iznelo poslanika Šešelja iz sale, kad se sa drugog kraja podigao Vojislav Šešelj, za manje od dve sekunde korpulentni narodni deputat obreo se za govornicom: „Hvala predsedavajućem što je iz sale izbacio mog klona! Da ste malo pažljivije slušali šta je govorio, primetili biste da nijednom nije rekao ‘mi srpski radikali’, nije govorio o srpskim zemljama, izbacili ste lažnog Vojislava Šešelja i sad vam se smeju svi od Trebinja do Vladivostoka…“ U taj mah ka govornici se zaputio još jedan Šešelj, isto u plavoj košulji sa kratkim rukavima; ispred zaprepašćenog Maršićanina zgrabio je čašu vode i po šiškama polio dvojnika: „Gubi se sa govornice, dosovska kreaturo, državna bezbednost te je klonirala da ovde rušiš ugled Srpske radikalne stranke i moj lični renome!“ „Samo vas slušam, obojicu!“, umešao se treći Šešelj koji je dotad bio skuturen na erkondišnu odakle je bez ikakvog treska i bez i najmanjeg uganuća skočio pravo pred govornicu; kamermanu RTS-a pozlilo je pa se kamere prihvatio Toma Nikolić koji je zumirao svog šefa u najnovijem, utrostručenom izdanju: „Svađate se ovde dok našeg brata dosovsko obezbeđenje izbacuje iz skupštine! Dozvoljavate da vama manipuliše Maršićaninov klon! Ne pokušavaj da mi isključiš mikrofon, kopijo kopije, i da si pravi Maršićanin ne bi bio bogzna šta, ovako si ne nula, nego nulina čukunbaba…“
Predsedavajući se međutim sabrao i preuzeo reč: „Poštovani poslanici, i sami ste videli čemu sve pribegava Srpska radikalna stranka, tehnologiju kloniranja na najsramniji način zloupotrebljava u parlamentu! Pojava poslanika Šešelja u više izdanja znatno će usporiti rad ovog visokog doma, ubuduće ćemo morati da iznosimo i gospodu klonove, ali, što se današnjeg incidenta tiče, uveren sam da je iznesen pravi Šešelj, master-copy, ova trojica Šešelja ovde su klonovi, a vrhunac drskosti je kad klon optuži druge da su klonirani! Mi u DSS-u ne podržavamo kloniranje, mi smo svi egzemplari, dvojnika nema ni naš predsednik, mada bi zbog mnoštva obaveza on imao najviše prava ne na jednog nego na petoricu klonova (Toma Nikolić je napustio kameru i ljubi se sa jednim po jednim Šešeljem, predsedavajući se ne obazire na ovaj izliv radikalske srdačnosti). Ja sam pravi Maršićanin, rođeni brat moga pradede bio je na dvoru Obrenovića, bio je komandir straže doduše, baka mi je bila čistokrvna Francuskinja, evo slušajte (peva), frere-žake, fre-re-žake…“.
„Nemoj, matere ti!“ preklinju ga utrojeni Šešelj i zasad neumnoženi Toma Nikolić, iz sale se čuju uzvici negodovanja, za reč se javlja Branislav Ivković, Maršićanin nevoljko završava pesmu i daje reč komšija-Banetu: „Kolege poslanici, poštovano predsedništvo, iako je kloniranje možda jedini način da se u skupštini obezbedi trajan kvorum, mi u SPS-u nismo pristalice kloniranja. Mi razmišljamo o kloniranju stanova, gospodo, da, te stanove bismo delili članovima partije, simpatizerima, bedinerkama, šoferima i dadiljama, tim ženama iz naroda koje podižu naš blagosloveni porod. Svi znate koliko sam ja tolerantan. Ja radikalima ne zameram što su se toliko umnožili, ne zameram ni generalu Mladiću ako se umnogostručio, mada je to možda učinjeno i protiv njegove volje, radikalima kao naučnik čestitam na uspehu koji su postigli u kloniranju, bilo bi dobro kad bi srpske zemlje mogle da se kloniraju, šalim se malo, dakle, mi na Građevinskom i u SPS-u ne radimo na kloniranju ljudi, znam da mi vreme ističe, samo još ovo da kažem, kolaju priče da će gospodin Tomanović noktom ogrebati delić kože sa Miloševićeve nadlanice i da će u sedištu naše partije biti klonirano nekih šest ili sedam Slobodana, ali to nije tačno. Mi želimo, ja želim, da Slobodan Milošević bude jedan jedini, makar ostatak života proveo u Hagu.“
