Kada je Drug Tito ipak umro – i čak ni trećeg dana potom nije vaskrsao, na zaprepaštenje aktivista moje mesne zajednice – imao sam nepunih petnaest godina; iako mi ga je bilo nekako žao (toliko toga je još mogao da uradi, toliko rumenih devojčica da pomazi po glavi, toliko novootkrivenih plemena da učlani u Nesvrstane!) držao sam se hrabro i „muški“ sve dok nisam video načisto zarozane fudbalere Hajduka i Zvezde kako slanim patriotskim suzama obilato kvase teren splitskog Poljuda: e, tu sam već i ja gorko zaplakao; uvek me uneredi prizor tuđe patnje. Bila je nedelja („kad je otiš’o Hase“), i sutradan smo se okupili u školi, na prigodnom progresivnom pomenu; u obudoveloj SFRJ bila je proglašena sedmodnevna žalost te je na svim radio i TV stanicama povazdan cilikala i tulila mrtvozorna orkestarsko-simfonijska muzika: čike u frakovima i tete u prigodnim toaletama od jutra do sutra bezdušno su mučili svoja gudala i 22 miliona radnih ljudi i građana pride, emitujući otužno-slatkasti vonj Smrti i morbidnog cirkusa koji postoji oko nje, i jedino što si mogao da učiniš bilo je da isključiš ton i zabavljaš se njihovim „smešnim kretnjama“ koje su ličile na nekakvu nesklapnu Pobunu Voštanih Figura („Voštani, Serbie“?!). Hoću da kažem: kada si gradski klinac od petnaest leta, uzmuvanih hormona i žedan vaskolikih životnih senzacija, koliko god te „indoktrinirali“ sa svih strana ipak se ne možeš ni veseliti ni tugovati na Komandu: blažena anarhičnost Života uvek je jača. Zapravo, isto je tako i sa odraslima, samo su klinci manje licemerni. No, velim, pred nama je bila teška nedelja programirane žalosti: u ponedeljak smo se još i držali časno pred iskušenjem Greha, ali u utorak nas je već uhvatila kriza; u sredu sam priznao najboljem drugu da tajno slušam normalnu muziku na radiju Austrija 3; u četvrtak je pola odeljenja već razmenjivalo informacije šta nam je sve od stranih muzičkih stanica dostupno u etru; u petak sam, sit svega, stavio na gramofon Some girls od Stonsa, odvrnuo volume i đipao po sobi, rešen da, ako treba, časno poginem u odbranu svojih prava. Tada sam se, doduše, nekako izvukao, ali zato nam je koju godinu kasnije policija razvalila žurku urlajući: „Vi se tu veselite, bilmezi drogirani, a umro Drug Stevan Doronjski!“ Ma idi, je l’ stvarno…
Razume se, ono čega smo se tada pribojavali u tom našem čuvenom mekom, koruptivnom totalitarizmu – kojem su nastupajuća Kretenska Vremena retroaktivno podarila romantični oreol Izgubljenog Raja, što je trijumf emocija nad činjenicama – nije bila gvozdena šapa Vlasti, nego naši Tihi Susedi, tupa, uvek ispravna malograđanština; zbog tih cinkaroša–volontera svi su ćućorili kako „zidovi imaju uši“. Od tada je prošlo dvadeset leta, a da se zapravo ništa nije promenilo u strukturi jedne svesti, u filistarskom poretku vrednosti koji je nekako „metapolitički“, koji menja Vođe i ideologije kao čarape, ali zadržava svoju bazduckavu suštinu, ovaploćenu u Diktaturi Banalnosti.
Svi su ti, dakle, Ispravni Građani, nekadašnji bratstvo-jedinstveni komunisti i titoisti, postali posle slobistički Srbi, a sada su umereno-nacionalističko-legalističko-pravoslavni duhovni koštunjavci, koji su novu inkarnaciju svoje jalove Potrage za Smislom pronašli u unjkavom popovskom metanisanju; hja, svako ima pravo na svoja mala zadovoljstva, i ni po jada kad bi se radilo samo o legitimnom ličnom izboru. Udruženo Filistarstvo, međutim, ne može, po svojoj prirodi, da se ne trudi da saobrazi širinu i raznovrsnost ljudskog sveta svojim mikronski skučenim kalupima: zato ćemo se, ako bude po njihovom, ponovo veseliti, tugovati, praznovati i, uopšte, ponašati se svi-kao-jedan, u skladu s Dnevnom Zapovešću: umro Drug Tito – ima svi da ridate; doš’o Uskrs, tj. „Vaskrs“ (koji više nije „nazadan“) – ima svi da se držite smerno, uprepodobljeno i bogougodno, kao Dobri Pravoslavci. Tako, recimo, u Politici građanka Branislava Džunov (koja je, takođe uvek ispravna, svojim redovnim „TV kritičarskim“ javljanjem od zadivljujuće nepomućenog kontinuiteta Banalne Misli načinila osebujnu, savršenu formu umetnosti praznine) pade u čisto očajanje zato što su se (i) ove godine na Uskrs neke domaće TV stanice ponašale, jel’ te, nehrišćanski. Evo spiska sagrešenija („Politika“, 20. 4. 2001): „Bafi, mlađana američka školarka lovila je vampire na TV B92. Uz groktanje i meketanje kojima izražavaju sva osećanja, Bivis i Bathed (…) vodili su dijalog na nivou: kako si glup, prekini šupku, slabiću, tunjavko, osećam životinju u sebi… Uz razmenjivanje satanističkih pozdrava (wow! – op. T. P.). U jednoj od emisija Školskog programa RTS devojčice u pubertetskom uzrastu izvodile su orijentalne plesove odevene u crne brushaltere i šalvare (bilo bi veoma neobično da su to radile odevene u skafandre – op. T. P.). Deca koju jedino učimo da budu potrošači valjala su se u gomilama igračaka na TV Pink. Gledali smo degutantne reklame za parapsihološki triler ‘Dar’ (…). Molder i Skalijeva su se obračunavali sa vanzemaljcima i nadnaravnim pojavama, u nezaobilaznom ‘Dosijeu iks’. Muž je plinom otrovao ženu u filmu ‘Sirota Džejn’ na TV Politika. Tako smo proslavili prvi Vaskrs novog milenijuma, najsvetiji i najradosniji hrišćanski praznik. Blagdan. Baš je bilo kul. I pravoslavno.“
Provalite, što kažu klinci, nekoga ko, mislim, ono, sedi i uredno tefteriše primere „nepravoslavnog“ TV ponašanja (u sekularnom društvu)?! Ili, zamislite specijalnu uskršnju epizodu „Bivisa i Batheda“ u kojoj će se ovi TV moroni jednokratno preobraziti u Dobru Decu iz jednog banalnog imaginarijuma? Ili Moldera i Skali kako trče u crkvu, valjda da se venčaju?! Ne možete da zamislite? A možete li da zamislite da svega toga, svih nekom preambicioznom svetonazoru „nepodobnih“ filmova, serija, reklama, muzike, pozdrava, replika i ko-zna-još-čega ne bude, jerbo se Banalnost, pod novom ideološkom krinkom, ponovo berićetno udružila sa Silom? Ne, za sada. Ali, petparačka „duhovnost“ ćiftinske, „slavske“ nadridesnice nova je mantra vaskolikog Mediokritetstva; odranije, pak, znamo da Glupost može da postane materijalna sila. Zato su, hvala Bogu, Bivis i Bathed sada ono što su (mi) Stonesi bili posle 4. maja 1980. Evo ih, rokaju na sav glas! Yes! Cool! Kicks Ass!
