Deus ex machina

Jedva čekam da se Skupština privatizuje, da je otkupe neki stranci, dakle, zgradu, vozni park, nadležnosti i naravno – divna stvorenja koja se u momentu privatizacije zateknu na predugačkome (ah!) platnom spisku.

Novi vlasnik obavezao bi se da zatečenim deputatima isplaćuje minimalac te da ih osposobi za rad na traci, u polju ili u kakvoj radioni gde bi se priveli kome god čestitom zanatu. Racionalni Anglosaksonci bi, kad su već toliko uložili u posrnulog giganta, dali sve od sebe da ga koriste kako treba, možda bi na aukciji pobedio i neki šeik, ili verska udruga koja bi ostala u senci a koja bi našom zemljom upravljala kudikamo bolje nego izabranici naših srca i našega kolektivnog uma!

Sam sebe opominjem da nije izmišljeno ništa naprednije, pravednije i svrsishodnije od parlamenta (koji kod nas nema da se rve ni sa kakvim monarhom, nego se tu i tamo pita sa isto tako demokratski izabratim, razboritim i smenjivim predsednikom Borisom), parlament malo malo pa me iznervira, onda kažem sebi „poslanici su naši predstavnici, oni su naše ogledalo“ i svaki se put setim sedmogodišnjaka iz susedne države koji pita „Babo, što su to idioti?“, a babo će: „Ljudi, ko ja i ti…“, dakle, poslanici su ljudi kao i ja što sam, što će reći da i njima i meni treba nadzor punoletnih i ako nam se posreći celenapravlennykh a opet čestitih osoba.

Razume se da privatizacija ne bi poslanike oduševila, mogu da ih zamislim kako zabarikadirani u skupštinskoj kantini štrajkuju jedenjem (štrajkovanje glađu u Srbiji nikog ne zanima: kad štrajkači umru to se filozofski prima kao sloboda koju su proleteri ili beskućnici posuvratili protiv svog života i nikom ništa), poslanicima je u njihovoj firmi lepo, nikad lepše, imaju po dve hiljade evra, imaju restoran gde je sve pet puta jeftinije nego u najskromnijoj gostioni, prođe i po neko godišnje doba a da ne dođu na posao, ako i dođu onda naplate kraljevske dnevnice, oni bi privatizaciju skupštine proglasili kapitulacijom, rodonačelnika ideje da se nacionalno dobro u javnom nadmetanju preda stranim ulagačima žigosali bi kao izdajnika, ja svejedno držim da će onaj ko pobedi na licitaciji Skupštinu upotrebiti onako kako je to najcelishodnije, a svrha Skupštine je da stanovništvu bude sve bolje i bolje dok mu jednog lepog dana ne bude dobro, ovo što sad imamo je kao kad bi zaposleni u na pr. vodovodu sebi stalno dizali plate, delili sami sebi i drug drugu stanove koje bi onda kobajagi otkupljivali, a živalj žeđuje, ide u prljavom rublju, ne pere prozore, ne pere zube itd. jer mesecima nema vode, deo zemlje poplavljen zbog popucalih cevi, očajnici piju zagađenu vodu, mnogi s uma dobrano već sišavši nazdravljaju malariji kao spasenju, drugi se mažu blatom po celom telu zaboravljajući da organizam diše i kroz kožu, ostalim krajevima bauljaju dehidrirane spodobe, moribundi poslednjom snagom guraju sa prozora saksije da prekrate muke rastinju koje se na čelu sa drvetom života listom posušilo, tako ja vidim Skupštinu, kao tu, odmetnuvšu se od društva imaginarnu upravu vodovoda, dakle kao skupinu koja se uzoholila, osilila i zaboravila svoje pobude.

Prevalih eto preko usana ono što mnogima prolazi kroz glavu: privatizacija skupštine je majka svih privatizacija, jer, šta vredi privatizacija šećerane, RTB „Bor“, ako Skupština ostaje i dalje u društvenoj svojini? Da! Zašto od nečega što je puko sredstvo i jedna još ne toliko ni ukorenjena navika (ta višestranačka skupština) da nas podilaze žmarci?! Našto od toga praviti fetiš, a na preduzeća umnogome zdravija od te iste skupštine gledati kao na robu: ko više da, njegovo je! Telekom su kupili Norvežani, mi glumimo Norvežane u Republici Srpskoj, pa mi kupujemo njihovu telefoniju, Abramovič kupio Čelzi, Merkator plac na Novom Beogradu, to je svetski proces, Srbija može da se raščuje kao zemlja koja je zakonodavno telo hrabro i nelicemerno iznela na javnu dražbu! Zašto bi neko kupio većinski paket parlamenta? Pa da odredi put kojim će zemlja ići, a on da naplaćuje putarinu! Otkud znam, o tome neka ti milijarderi mozgaju, naše je da izvučemo što bolju cenu i što bolji socijalni program.

Privatizacija parlamenta nameće pitanje ko treba da odabere najboljeg ponuđača. Ako Agenciji za privatizaciju bude neprijatno (kao što su Ustavnom sudu dok smo ga imali razne situacije bile neprijatne pa se proglašavao nenadležnim), naći će se drugo zakonsko rešenje. Mogli bismo, ako uskoro budemo imali izbore, umesto bataljona poslanika da izaberemo desetak ljudi – narodni opunomoćenici savesno bi ispitivali svakog kandidata: zašto želite da imate većinski paket u Skupštini Srbije? zašto mislite da biste baš vi bili podesni za rukovođenje ustanovom u kojoj je bilo dve stotine i pedeset domaćih umova? šta smerate sa Srbijom – da je priključite Evropi onda kad za to više niko ne bude mario ili da ona što reče Labus postane lider na Balkanu (to me je uvek zaprepašćivalo: nikad mi to ne bi palo na pamet, lider na Balkanu, a čovek to u više navrata pita i drži da je pogodio želju birača!)? hoćete li sarađivati sa Haškim tribunalom ili ćete im i vi udarati čifte?…

Narodni opunomoćenici bili bi ljudi koji dosad nisu bili u Skupštini, Vladi, diplomatiji, tajnoj službi i sl., oni bi domaćinski raspolagali ogromnim sredstvima od privatizacije, a kad skupštinu teslimimo nećemo imati ni vladu, ju-hu!