Pre tačno trideset godina David Albahari i ja smo gotovo tri sata razgovarali o smrti. Krenuli smo vozom iz Beča za Zalcburg gde je bila zakazana promocija njegove knjige „Opis smrti“ u mom prevodu. Jedinstvena je to bila prilika da udvoje tako opširno razgovaramo o jednoj temi, diskusije se obično vode u širem krugu gde nema takve intimnosti. Sličnu upitnost iskazali smo ne samo po pitanju smrti, već i u pogledu na naše očeve.
Davidov otac, lekar, Jevrejin, kao rezervni sanitetski oficir preživeo je rat u Nemačkoj u logorima za zarobljene oficire, takozvanim oflazima, ali za to vreme su nemački nacisti uz sasluženje Nedićeve žandarmerije u domovini ubili njegovu ženu i dvoje dece. Vrativši se kući ponovo se oženio, ovog puta Srpkinjom. Iz tog braka se 1948. iznedrio David.
Moj otac, takođe lekar i rezervni oficir, ubijen je u Topovskim šupama u Beogradu. David je dobro razumeo moje fantaziranje o tome šta bi bilo da je moj tata preživeo rat kao njegov. Slična buncanja mučila su i njega, a odrazila su se na čitavu njegovu jedinstvenu literaturu.
Mnogi su teoretičari književnosti ustanovili da se motiv smrti provlači kroz celi njegov opus. Uveren sam da je mučno razmišljanje o ubijenom polubratu i polusestri jedan od bitnih temelja njegovog pisanja sebe radi, ali, kao što je sam naglašavao, uvek i nadajući se da će svoje viđenje, svoje noćne more, svoje strahove uspeti da podeli sa drugima, prostoji rečeno, da će naći svoje čitaoce. Itekako ih je našao na 21 jeziku.
Lik oca
David je bio veoma vezan za oca, njegova smrt ga je teško pogodila, ono o čemu je toliko teoretski razmišljao je postala jeziva stvarnost. Njegov otac je neprekidno prisutan u svakoj njegovoj knjizi, čak i ako se ne pominje bukvalno.
Mislim da su David Albahari, ali i nešto stariji Danilo Kiš, promenili odnos sinova prema očevima u srpskoj literaturi. Sve dotle su očevi bili junaci, čvrsti, ugledni, ponekad neopravdano strogi muškarci. Kod njih su postali žrtve. Otac jeste uzor, ali bespomoćan pred užasnom silom. U romanu „Danas je sreda“ David se poistovećuje sa ocem, svoju bolest prikazuje kroz očev lik.
Slično pisanje sinova o očevima-žrtvama nalazi se i u nemačkoj literaturi. Zahvaljujući autorima kakvi su Kiš i Albahari srpska književnost je prosto svojim kvalitetom, bez ikakvog državnog lobiranja, postala svetska.
Druženje sa smrću
Kad mi je David saopštio da je odlučio da se odseli u Kalgari na severu Kanade pitao sam ga zašto i rekao: „Mogao bi da ideš u Izrael, perfektno govoriš hebrejski, tamo bi te dočekali kao velikog pisca, a u Kanadi ćeš se utopiti u sivilo. Osim toga biraš 40 stepeni minusa i mraz, umesto 40 stepeni vrućine ublažene vetrovima sa mora.“
Jednostavno je odgovorio da ne želi da njegov sin, kad bude malo stariji, bude prinuđen da služi vojsku, bilo u Jugoslaviji bilo u Izraelu. Ako ikada bude želeo da se bori sa oružjem u ruci neka kao zreo čovek odluči gde i protiv koga.
David je negde duhovito rekao da je jedan od razloga da se povuče u Kalgari zato što tamo nije imao nikakve mogućnosti da se zabavi, osim sa belim medvedima. To, naravno, nije tačno. Kalgari je veliki grad sa pozorištima, muzejima, raznim udruženjima, kafanama, restoranima, razvijenim društvenim životom. A David je zapravo bio društven čovek, da je heo, lako bi u novoj sredini uspostavio nove međuljudske odnose. Nije to hteo, želeo je da se osami, da ostane nasamo sa svojim avetima, sa pokojnim ocem, sa svojom velikom suparnicom – sa Smrću. Družio se sa smrću celog svog života.
Jevrejski pisac
Ja sam ga zavitlavao da on zapravo i nije Jevrejin jer mu je majka Srpkinja, a po jevrejskom učenju poreklo dece se gleda po majci, a ne po ocu. David Albahari je svojom odlukom odabrao i usvojio jevrejski identitet. Bio je „jevrejskiji“ pisac od drugih Jevreja književnika iz našeg regiona Vinavera, Daviča, Samokovlije, pa i Kiša. Sudrug u tome mu je kod nas Filip David.
Imao je beskonačno mnogo toga da nam kaže. Nestrpljenje da to učini iskazuje se u onim beskrajnim pasusima bez daha, bez dijaloga, tom njegovom nervoznom, brzom, nestrpljivom kucanju na pisaćoj mašini koje njegovim čitaocima otežava da ga razumeju. Njihov problem, biće da je mislio.
Teme, radnja, pejsaž, gotovo sve bi se menjalo iz knjige u knjigu, ali svejedno je njegovo delo jedna jedina knjiga sa motivom smrti, sa ocem formalno prisutnim ili koji samo lebdi u atmosferi.
Sad se David Albahari i definitivno sreo sa svojom večitom partnerkom u dijalogu, sa nepobedivom Smrću. Bez njegove borbe s njom ne samo srpska, nego i svetska književnost bi bila siromašnija.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
