Pogled iz zatvora: Kao da živimo u Švajcarskoj
Prvo upozorenje o ubrzanoj privatizaciji namenske industrije do redakcije „Vremena“ stiglo je pre oko tri godine. Ispred redakcije čekao me je čovek koji je insistirao da razgovara s glavnim urednikom. Čekao je ispred vrata. Nije hteo ni da uđe u prostorije dok se nisam pojavio. Ispostavilo se posle da nije kvalifikovan za uzbunjivača. Njegov motiv je bio običan ljudski: neko je ugazio u njegovo oranje, jer i on se bavio namenskom proizvodnjom i osetio se ugroženim od „nove sile“ koja je pretila da osujeti njegov posao.
Nije bio spreman da nam da bilo kakav dokument, bilo koje ime i priča je otišla u vetar, osim te napomene da dolazi do privatizacije namenske industrije. Pa šta, pomislio sam, ovde se privatizuju čitavi delovi prestonice, zemljište i objekti vredni milijarde evra. Gde god da pipneš smrde tragovi korupcije.
Sigurno je bio svestan da bi detaljnom pričom ugazio u osinje gnezdo i doživeo tužnu slavu Aleksandra Obradovića iz valjevskog Krušika, koji sad sedi u kućnom pritvoru pod optužbom da je odavao poslovne tajne i kome je pretila opasnost da ga pojede mrak.
Obradović sam kaže u intervjuu za BIRN: „Pojma nisam imao šta se dešavalo van rešetaka prethodnih dana. U zatvoru imate šest državnih TV kanala, kada ih gledate imate utisak da je u zemlji stanje kao u Švajcarskoj, da je sve u redu, da se u zemlji Srbiji ništa ne događa.“
Recimo da je to zajednički osećaj mnogih građana Srbije osuđenih da budu žrtve brutalne državne propagande, sve Švajcarac do Švajcarca, i izgleda da neće osetiti da žive u Srbiji dok „mečka ne zaigra i u njihovoj kući“. Iz memle apsane, digitalizovane proklete avlije, Obradovića je na svetlo dana izbacilo obraćanje javnosti.
O slučaju se sada manje-više sve zna, pod uslovom da imate bilo kakvu informativnu alternativu onima koji bi mogli da se reklamiraju sloganom „Hajde da ćutimo i lažemo“, i teško da će ta afera biti zatrpana, mada se vlast trudi da je razblaži. Evo, na primer, kako odgovara Agencija za borbu protiv korupcije na sasvim umesno pitanje šta se tu događa. U odgovoru piše da je u toku „prethodna provera ispunjenosti uslova za pokretanje postupka“, što ne znači ama baš ništa. I Aleksandar Vučić se upleo kao pile u kučine, oprečnim tvrdnjama o liku i delu oca ministra unutrašnjih poslova, tvrdeći prvo da on nije vlasnik firme Gim, što nikad niko nije ni tvrdio. Evo, uostalom, za one baš neobaveštene, šta je za sada poznato.
Preduzeće Otac & sin: A gde ide razlika
Poslovna dokumentacija fabrike Krušik koju je medijima dostavio Obradović ukazuje da je privatna kompanija GIM kupovala oružje od Krušika po znatno nižim cenama od drugih Krušikovih kupaca. Prema navodima portala „Arms Watch“, koji se poziva na zvanična dokumenta fabrike Krušik, cena po kojoj je privatna kompanija GIM kupovala oružje značajno je niža čak i od cene koju je za istu robu plaćala državna firma Jugoimport SDPR.
Krušik je na taj način oštećen za stotine hiljada američkih dolara u korist privatne kompanije GIM.
Dokumenta do kojih je došao Obradović, a koja su objavili mediji ukazuju i na veze Branka Stefanovića, oca ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića, sa kompanijom GIM.
U pismu te kompanije od 27. aprila 2017. upućenom fabrici Krušik navedena su imena trojice predstavnika kompanije GIM i trojice predstavnika saudijske kompanije Raniad Al Jazira, koji su posetili fabriku kako bi izvršili inspekciju naručene robe. Među predstavnicima kompanije GIM u tom dokumentu naveden je Branko Stefanović.
U svojoj izjavi od 15. oktobra 2019. za BIRN, Aleksandar Obradović je rekao da ništa nije slagao niti falsifikovao.
„Ovo su činjenice – i to samo deo činjenica – o poslovanju Krušika. Tvrdim da je u pitanju sistematsko isisavanje novca od strane države iz ove firme. Mene su zanimala samo dokumenta koja se tiču korupcije“, izjavio je tada Obradović.
Za to vreme u javnosti se svakodnevno pojavljuju nove informacije koje ukazuju na to da je firma u kojoj radi otac ministra policije, Branko Stefanović, privilegovana u trgovini oružjem. U poslednjem broju nedeljnika NIN navodi se da rashodovano oružje završava upravo u firmi u kojoj je zaposlen Branko Stefanović. I otac i sin Stefanovići ćute. Sve ovo je očigledan primer sukoba interesa i trgovine uticajem. I to je teško osporivo, sve da se primeni i skandalozna izjava Gorana Vesića: „Pitajte kad pobedite na izborima!“
Verovanja: Ko je pao s kruške i kako sam otkrio vojnu tajnu
Igra rečima u naslovu ovog teksta nije slučajna. U vezi sa frazom o padanju s kruške nameće se pitanje zbog čega su glupost, smušenost, neljubaznost i slične negativne ljudske osobine povezane upravo sa kruškom, a ne sa nekim drugim drvetom ili voćkom.
Objašnjenje za to može se naći u knjizi Veselina Čajkanovića Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Kako piše u toj knjizi, staro kruškovo drvo je kod našeg naroda na lošem glasu. U suprotnosti sa jabukom, kruška se smatra za „zlo drvo“, za drvo demona. U narodnim pripovetkama pod kruškom se skupljaju đavoli, a na njoj se nalazi i veštica.
Naš narod je krušku uglavnom doživljavao kao „zlo drvo“, na kojem se skupljaju demoni, đavoli, veštice i druga zla stvorenja, pa čak i sama smrt. Zato je one koji bi se slučajno našli u tom društvu, na krušci, pa pali sa nje, narod smatrao ludim, glupim, nerazboritim i slično. Tako su, onda, nastali i ustaljeni izrazi: kao da je pao s kruške (u značenju: zbunjen, smeten, smušen i sl.) i nisam/nisi/nije itd. pao s kruške (u značenju: nisam/nisi/nije itd. lud, budala, glup, ograničen i sl.).
Optužbe se šire i usložnjavaju, pa je tako narodna poslanica i potpredsednica SSP-a Marinika Tepić optužila predsednika Srbije Aleksandra Vučića da je 2013. kao ministar odbrane lično posredovao u trgovini oružjem između Slobodana Tešića i Libijaca, a posledica toga je stradanje članova srpske ambasade u Libiji 2015. i ambasadora 2017. godine.
Tepić tvrdi da je Vučić insistirao da se Tešić ubaci u državnu delegaciju, a tada se nalazio na crnoj listi UN.
„Vučić je lično zahtevao da se u državnu delegaciju ubaci pomenuti trgovac oružjem Slobodan Tešić, i to kao ministar odbrane, i to potpuno mimo protokola.“ Prema njenim rečima, svedoci su potvrdili i da je „upravo tada opet lično Aleksandar Vučić prisustvovao na svečanoj večeri u Domu garde“. „U istoj ekipi gde je tada razgovarao i pozdravio jednog od vođa Al Kaide, koji je tada bio u delegaciji“, rekla je Tepić.
U skladu sa privatizacijom vojne industrije ukinuta je, kad je reč o poslovanju, i odrednica „vojna tajna“, pa sad nesretnog Obradovića optužuju za odavanje poslovne tajne.
A i ta vojna tajna jaka je stvar kad nam u Generalštabu sede oficiri NATO pakta. Ima tome podosta godina kad sam i ja otkrio jednu vojnu tajnu. U selu preko puta Kumbora, gde imam neku staru kuću, bila je stražara i niko nije znao koliko vojnika je u smeni. Jednog dana grupa njih pomogla mi je da izvučem čamac, a na moj upit da je cela smena zaslužila palačinke, svako po dve, i koliko da napravim, odmah su rekli 24.
