Partija u Botićevoj: Ko će Vučiću da kontrira
Slutio sam, onako neznalački, da sastanak „državnog vrha“ u vili u Botićevoj ulici na Dedinju, u Beogradu, nije više nego partija preferansa. (O dometima njihovih ideja vidi tekst „Letnja žurka srpske vlade“ na stranicama koje slede.) Okupila se tri igrača: Vučić, Dačić i Dinkić. Gomila novinara dreždi napolju, javljaju najčešće „dok se javljamo sastanak još traje“, narod se trese od groznice – hoće li penzija biti mesečno manja 45 ili veća 145 dinara – a oni, državni vrh, seiri nadahnut igrom u kojoj dvojica drugomopenutih ne smeju prvom da daju kontru ni kad kupi „par dasaka“.
Odavno nisam čuo praznijih i glupljih priča od ovih što sad odjekuju u srpskom medijskom prostoru. Te oni će ovo i ono, te oni će da smanje ono što su povećali, te oni će da rekonstruišu ono što su kreirali, te, na kraju, oni će biti ono što nikad nisu bili.
Svaka vlast je lagala ovaj narod, ali aktuelna izgleda da nema druga posla, osim da šalje ekipe da se biju po lokalnim izborima (vidi tekst iz Zaječara) i to je postalo toliko brutalno, da se oni koji nisu još udareni osećaju kao da su prebijeni.
Milan Knežević, ozbiljan srednji preduzetnik, u prošlonedeljnoj emisiji „Peščanika“ kaže: „Sad smo došli u situaciju da ne znamo šta ćemo sa 600 neprivatizovanih firmi, ne znamo šta ćemo sa reprivatizovanim firmama, ne znamo šta ćemo sa firmama u restrukturiranju i ne znamo šta ćemo sa celokupnim javnim sektorom, da i ne govorim o nama jadnicima sa 60.000 firmi u blokadi, sa firmama u kojima je zaista užas slušati ljude šta im se sve događa. Evo, zadnje dve godine se ubilo 87 preduzetnika. Preduzetničke radnje odgovaraju za svoju ekonomsku poziciju i privatnom imovinom. I vi imate ogroman broj preduzetnika koji je založio kao kolateralu za kredite i svoju privatnu imovinu. Ljudi su dužni, nemaju odgovora. Država narcisoidno zahvata sve više. Za te njihove sudbine je vezano verovatno 300.000 ljudskih života, i to je i moja dilema kada uđem u svoju proizvodnu halu: smem li da izvršim genocid i otpustim 70 ljudi koji nikad više ne mogu nigde da nađu posao, čije će porodice biti ugrožene.
I da bude zlo veće, ovi naši faraoni na vlasti računaju na moju savest i svoju nesavest. Oni će uvek patološki štititi svoju političku poziciju, jer preko četiri parole ti dođeš na neku političku funkciju, ti dođeš kao niko i ništa, a odjednom postaneš, akumuliraš veliku moć. I svi oni znaju da kad izgube te političke funkcije ili funkcije na koje su došli preko političkih poluga oni su niko i ništa. I to je borba na život i smrt. I evo, sad čujemo ponovo te informatičke petarde da je država zabrinuta, tu farsu u kojoj je ministar vojni zabrinut za ekonomiju, a ministar ekonomskih struka više je zabrinut za izbore nego za ekonomiju. Rešavanje najvećeg broja ovih problema tiče se više ministarstava. Crno tržište mora da reši Ministarstvo finansija i javne uprave, mora Ministarstvo trgovine i inspekcije, mora Ministarstvo pravosuđa sa kaznenom politikom. Vi njih da sastavite ne možete ni na ručku, a kamoli da ih sastavite za zajednički rad. Ja i ne znam, iskreno da vam kažem, kad je reč o ministarstvu finansija, oni kao Felinijevi paunovi samo hodaju i nešto otvaraju. Pa, ministar treba da bude i da se nađe u firmi kad se ona zatvara, ne vidim uopšte u čemu je to neko fenomenalno dostignuće što je neko otvorio firmu sa stotinu ljudi, da tu bude pola državnog vrha.“
Vladajuća koalicija je, o čemu svedoči i emotivni Kneževićev iskaz, u grčevitom traganju za modelom kojim bi se zabašurio izostanak poboljšanja ekonomskih prilika u Srbiji i posle godinu dana vladavine. Za sve nedaće i dalje se okrivljuje prethodna vlada, ali to svakim danom postaje sve neproduktivniji politički izgovor, ne samo zato što dve trećine sadašnje vlade čine oni koji su bili i u prethodnoj.
Možda će sva krivica biti svaljena na ministra finansija i privrede Mlađana Dinkića, ali ne verujem da bi srpskoj lađi bila olakšana plovidba ako bi on i njegova stranka bili bačeni sa palube.
To, rekao bih, i nije odlučujuća linija borbe oko „nove ekonomske politike.“ Dinkić i njegovi su zamenjivi i bez izbora. Socijalisti i živahni Krkobabić pacifikovani su logičnim odustajanjem od zamrzavanja penzija i plata, i rekao bi neko sa strane, da ne postoje politički razlozi da se ekonomske mere odlažu.
Problem je, međutim, što će vlada morati da se obračunava sa sopstvenim klijentima i dobrim delom stranačkih dočasnika koji su poverovali da im je upala sekira u med kad je njihova izborna lista dobila priliku da upravlja Srbijom.
I tu je najjača linija otpora svakoj promeni. Ne samo ekonomske politike, već mogućnosti da s tim počne i promena navika, ukidanje privilegija i buđenje iz slatkog sna u kome se ostvarila ključna predizborna motivacija – lezi lebu da te jedem.
Trice i kučine: Cepanje džaka
Verovanje da je svrha politike u cilju, a ne u putu, zapostavlja elementarnu pamet. Ako nam, dakle, ne daju Datum, onda smo se, s oproštenjem – zajebali. Drugim, pristojnijim rečima, mi Briselsku deklaraciju nismo potpisali zato što smo verovali da je to dobro za Srbiju, da u tome ima neke vajde i bez evropskog milovanja po sagnutoj glavi, već suprotno – znali smo da to ne valja ni pišljiva boba, ali smo se nadali džaku brašna.
Kad, ispade, oni nama nude „zeleno svetlo“ i druge trice i kučine. Naši, onako ljuti, kažu da takav „režim saobraćaja“ ugrožava i Briselski sporazum. To je najgluplja politička izjava koju sam čuo u poslednje vreme. Šta će naši da urade ako ne dobijemo Datum tu oko Vidovdana: da se odreknu evropske politike, raspišu nove izbore ili konkurs za Principa koji bi ubio nekog novog Ferdinanda. Ništa od toga, poštovani čitaoci, neće da se dogodi, a i što bi se dogodilo kad su tvrdili da je taj sporazum u našem najboljem interesu. Ako je to korisno za nas, u celini, šta nas briga šta o tome misli Evropa.
Pun sam razumevanja za naprasno utihle glasove onih koji su, koliko juče, tvrdili da je ova vlada raskrstila sa jednovekovnom srpskom kolonijalnom politikom i da to nema veze s kantom masti. Kad, ovi naši čerčili i de golovi na prvi pomen da nema masti postadoše Dačić i Vučić.
Drugo, nas malo skeptika oko cele ove priče zanimalo je i koliko su u realnom životu održiva načelna rešenja Briselskog sporazuma. Pratite proces primene tih sporazuma u konkretnom životu konkretnih ljudi pa se posle javite s tezom da se ovde na nacionalnom planu dogodio „kopernikanski obrt“ i da niste horski pevali dok vam je Vučić diktirao.
Gore, dole: Pritisak oko Miškovića
Miroslav Mišković (68), kome su se izjednačili „donji i gornji pritisak“, ozbiljan je kandidat za ubistvo u zatvoru. Ako on takav može da pobegne od ove države, onda ti izem državu. Sa slobode se brane i optuženi za teške ratne zločine (23 civila na Kosovu, od toga troje dece). Ali, ako ne bude Datuma, ako ove ekonomske mere budu smešne kao što izgleda da će biti, onda je ovoj vlasti Mišković najbolji predizborni adut. On je, kriv ili nevin, talac ovdašnje politike.
