– Karte na pregled, molim, dobro, hvala, u redu… Ti, mladiću?!
– Vi izgleda ne znate ko je rano jutros oprao možda baš ovaj autobus i dva tramvaja…
– Izvinite, nisam vas prepoznao…
– Vidim. Dajte mi vaša dokumenta…
– Nemojte, kumim vas, imam troje dece…
– Ne bojte se, hteo sam da vas predložim za unapređenje, vidim da ste čestit čovek, majstore, srednja, ima izlaz!
&
– Dobro veče, dajte sva četiri i povucite ručnu… Vaša dokumenta… Znate da vam je vozačka istekla dvanaestog osmog?!
– Naravno da znam, ako ponekad i kršim zakon toga sam duboko svestan, kao najbolji student Pravnog fakulteta odlično znam svoja prava ali i obaveze, dakle, obnoviću dozvolu, ovu volim jer sam još mršav (krajičkom kravate zaljubljeno gladi tužnolikog poletarca na crno–beloj fotografiji)…
– Da vidimo saobraćajnu, au, istekla pre četiri godine…
– Znam, znam, platiću četiri tehnička pregleda, četiri osiguranja, ja od toga ne bežim…
– Ovo je za Ginisa, jesmo li konzumirali alkohol?
– To jesam, otvorio sam izložbu fotografija u Magistratu, takav mi je posao, moram i da popijem…
– Čekajte, jeste… vi…?
– A šta mislite!
– Vi ste?!!
– Naravno, ko bi drugi bio!
– Večeras ste nekako ozbiljni, na plakatima ste nasmejani…
– Moji u Štabu insistiraju da se osmehujem, mada ova situacija…
– I meni se više svi∂ate kad su vam te vaše oči pune suza, ne znam jeste li videli bilbord u Belom Potoku, neko pored vaše slike dopisao ime vaše stranke, kakva drskost! Evo vam vaše dozvole, izvinite što sam vas ovoliko zadržao, vi za tri i po sata ustajete i idete u Skenderbegovu, laku noć, ako ćete uopšte legati, i svako dobro!
&
Kume, može pranje, a što ne bi moglo, za pet evra, zezam se, ti kolko daš, ajde, care, sad će zeleno, kako, bre, drugi put, sad sam ti opro, sad mi plati, u, crko dabogda!
&
– Ja se u kampanji bavim i prosjaštvom, ne znam koliko ste u prilici da to pratite, ali kad ja pobedim moraćete da se doškolujete i da potražite neki častan posao…
– Daj koji dinar za leba…
– Dosad sam pored vas prošao četiri puta, dugujem četrdeset dinara i ne bežim od toga. Ako pro∂em ovuda još šest puta dajem stotku, ako ne, nikom ništa – niste ispunili bonus!
&
Foto-sekcija naše stranke danas slavi dvanaest godina, više od decenije naš podmladak marljivo sklapa mozaik svega što je stranka dala rodu, naši fotografi ovekovečili su bratsku porodicu Barbalić koja sama ne bi mogla da plati razvijanje tako velikog broja slika! Kad je barba Barbalić odlučio da predahne malo od bankarskog šaltera i da ode na posedak u Hrvatsku, najveća mu je želja bila da njegova svojta tamo vidi kakvog se stana u Zemunu odrekao. I da na našu stranku ne padne slučajno kakva senka! Gospodin Barbalić je insistirao da ga slikamo kako se svojevoljno, nenagovaran i nepritisnut, odriče stanarskog prava. Zahvaljujući vama, članovima Foto kluba, danas niko ne može reći da smo Zemun i Vojvodinu čistili od Hrvata. Evo monografije u kojoj gospodin Barbalić radosno i takoreći ushićeno stavlja svoj latinični potpis na dvojezičnu odričnicu, na slikama se razgovetno vide članovi porodice kako igraju drmež, radosni jer znaju da se neće više vraćati u stan. Iako ste amateri posrećilo vam se da zabeležite nadu! Na slikama je očito koliko se Barbalići nadaju da će stan pripasti nekome kome je potrebniji, a ko će, s druge strane, ubrzo moći i da ga otkupi! Radujem se, kao i svi vi, što smo Barbaliće slikali dok čitaju „Veliku Srbiju“, i što svaki ukućanin ima svoj primerak, fino se vidi datum njihovog dobrovoljnog iseljenja, vide se članovi Otadžbinske uprave koji ih preklinju da ostanu u stanu, u Zemunu, u Srbiji! Nosite slike u Visbaden na veštačenje, niko ne može reći da su fotografije montirane ili antidatirane. Članovi porodice Barbalić apelovali su da njihov samovoljno napušteni dom slikamo i dok oni budu van njega, izašli smo im u susret i sada imamo neoborive vizuelne dokaze da je stan bio dobrovoljno i definitivno napušten.
Žao mi je što niste slikali i mene kad sam od države dobijao šezdeset jedan kvadrat, objektiv bi uhvatio moj pogled koji se tome snažno protivio, ali, bio je rat, ono što je država od mene tražila ispunjavao sam, ono što mi je ponudila nisam imao ni srca ni obraza ni prava da odbijem! Inače mi je i kvadratura koju sam imao pre nego štu ću postati Miloševićev ministar prevelika, da ovo nisu prazne reči vidi se iz poternice koju je za mojom malenkošću raspisao „Infostan“, fotografišite ove njihove opomene, ovekovečite harangu koja se protiv mene vodi, ono sa neplaćenim telefonom bilo im je malo, pa su iskopali neplaćene komunalije, ispašće da nigde ništa ne plaćam, da i nisam stvaran nego da sam kreacija naše hakerske sekcije i to sa kompjutera koji smo odneli muftiji, znam kome bi to odgovaralo, ali ja postojim, jesam u dugovima, ali se njima dičim, evo ga račun PTT-a, evo od Infostana, evo je opomena za struju, slikajte, slikajte, slikajte!
