„Crkva“ na prodaju

Ko neće brata za brata, imaće tuđina za gospodara! Evo, recimo, Politika: dok je Srbija bila jedina nezavisna država u porobljenoj Evropi, u nju Mrski Tuđin nije mogao ni prismrdeti, osim ako nije Remzi Klark ili neko od naših progresivnih drugova iz prvog, drugog i naročito trećeg sveta. Ostali su mogli da se nađu međ’ njenim listovima samo kao ordinarni negativci, čedomorci i pervertiti. Oni naročito malerozni završili bi u mentalnoj ordinaciji dr Gorana Kozića – tako li se zvaše onaj živopisni nedeljni lik? – da ovaj na njima vežba svoju legendarnu pronicljivost i još zloglasniju vickastost. Stajao je, dakle, Naš Brat H. D. A. na ulazu – metaforično govoreći: gde bi tako ugledan čovek i gromadni mislilac današnjice izigravao vratara? – i prečio natovskoj nemani da prodre u samo nežno i produhovljeno, pravoslavno-ćirilično srce srpskog informativnog sistema; unutra, u novinama, lucidna analitičarka Mirjana M. objašnjavala je zašto strani i domaći reakcionari neće proći, i zašto su čeličnom logikom dijalektičkog materijalizma osuđeni na konačni poraz; za to vreme, novinarska posluga je trčkarala okolo i brojala stranim dušmanima saksofone, a domaćim izdajnicima mačke i dijagnoze… Ko je tada mogao i pomisliti da će doći nekakvi Stranci (pa još Nemci, ej!) da kupe pola naše svetle i svete Nacionalne Institucije!

Sada je, međutim, došao neki drugi vakat, „tranzicioni“, i niko više neće da plaća za robu koju niko neće da kupi: Politika je, prateći sudbinu Srbije u stopu, preživela najsramniju deceniju u svojoj istoriji, pa su joj i „akcije“ strmoglavo pale u odnosu na pradavna vremena kada je bila najreferentniji dnevnik istočno od Beča. U slogan „kad kažem novine…“ pokorno veruju još samo najborniraniji egzemplari onih dražesnih vršnjaka alanfordovskog Broja Jedan, ona simpatična gospoda – koja svoju simpatičnost zapanjujuće vešto kriju pod krinkom opakih, pokvarenih, nadrndanih ilijačvorovićevskih staraca koji mrze ceo svet – što nedeljom igraju šah na Kalemegdanu, usput se grohotno šegačeći, na tragu upravo svarenih kozićevskih mudrolija. Svi drugi ljudi, manje diskretno simpatični, odavno su već sa „Politike“ prešli na novine, pa im sada – kada ih sa vrha Makedonske napadno ljubazno zovu nazad – povratak teško pada: navika je, kažu, druga priroda. Otuda je povratak Srbije u kakvu-takvu normalu zatekao Politiku u raskoraku: list sa dronjavim, višekratno zapišanim ostacima „velikog imena“, kao osiroteli aristokrata koji se u međuvremenu bavio sumnjivim poslovima, ali o sebi, po navici, i dalje misli kao o Šampionu Vrline ili barem otmenosti; novinska kuća kao zastareli, bizarno organizovani mastodont u kojem škripi na sve strane, i koji više nema gotovo nijednog relevantnog izdanja. O tome da je u međuvremenu stasala cela jedna pismena i urbana populacija koju je još od jaslica učilo da se „to“ ne uzima u ruke jerbo je kakano – da i ne govorimo. Šta će biti s Kućom kad oni čovečuljci s Kalemegdana odigraju poslednju šahovsku partiju? Za tu bi dugoročnu štetu u „pravnoj državi“ svi odgovorni, od nepravedno zaboravljenog Žike Minovića pa naovamo, plaćali odštetu do Sudnjeg dana, i ne bi je, bezbeli, nikada otplatili. Doduše, ne sumnjam da ovi istaknuti medijski pregaoci rane i osobito ogavne, etnočistačko-„imperijalne“ faze miloševićizma o svojim poslovno-patriotskim zaslugama misle sasvim drugačije: sve vam je to danas go liberalni demokrata… Hoće to i da se uvredi kad ga podsetiš da ipak znaš ko je!

Čim je obznanjeno „pismo o namerama“ kuće Politika i nemačkog medijskog konglomerata Westdeutsche Allgemeine Zeitung (WAZ), iz kojeg proishodi da će WAZ postati vlasnik 49 odsto Politike, s ključnim uticajem u menadžerskim stvarima (dok će „domaći kadar“ imati ingerencije nad uređivačkim i redakcijskim poslom), ovde se promptno začula parapatriotska graja koja ogoljeno pokazuje monumentalne razmere neznanja o prirodi i mehanizmima „tranzicije“, ali i nešto mnogo ozbiljnije i teže izlečivo: dubinsku ksenofobiju značajnog dela društvene, pre svega kulturne (kvazi)elite. Za to što su baš SPS-ove (pardon: privatne) „Jutarnje novine“ odmah nadigle dževu kako, eto, „dosmanlije rasprodaju nacionalnu instituciju Tuđinu“, ni po jada; ali, kada u svojoj anketi nahvataju i poneko ugledno intelektualno ime da im se prigodno Zabrine U Diktafon, onda je to već sasvim simptomatično.

Nije mi do mešanja u Politikina i WAZ-ova posla, niti mi pada na pamet da odmeravam poslovnu umesnost i isplativost najavljenog „dila“. Ova me priča zanima jedino kao lakmus–papir za autizam. Neko je čak ovih dana uporedio Politiku s Crkvom – kao: i jedna i druga su Nacionalne Institucije; ma jok: ovo prvo su novine, a ono drugo zajednica jednog dela hrišćana na Zemlji – te bi, eto, ulazak Mrskog Stranca u Politiku bio kao da neko kupi SPC! Problem s ovom logikom je, međutim, u tome što SPC nije na prodaju: crkve nemaju vlasnika, i nisu (bukvalno) na tržištu; s novinama stoji obrnuto. „Politika“ je i počela da propada onda kad su počeli da je ubeđuju da je papirnata Crkva i da tako i treba da se ponaša, a ne regularan tržišni proizvod – s ponešto dužom tradicijom izlaženja, that’s all – čija je jedina „misija“ u privlačenju što većeg broja čitalaca, po mogućnosti kvalitetnim proizvodom. A to je, znate, onaj bunt papira što svakog sabajleta ide na kioske, a ne nekakva parametafizička supstanca koja tobože ima neke veze s virtuelnim „duhom etnosa“. Zato će nam rasplet ove Politikine priče (s WAZ-om ili bez njega) reći sve što treba da znamo o stepenu ozbiljnosti ovdašnje „tranzicije“: ako prevagnu Autizam i mitologija „nacionalne institucije“, to će značiti da se nismo ni pomerili sa Tačke Nula. U tom slučaju, trebalo bi vratiti i H. D. A. na mesto s kojeg je onako zaždio 5. oktobra, ne dopivši viski: šteta bi bilo da tamo sve bude isto, a samo Njega da nema! A utom će onda i Kozić, „dobar dan dobri ljudi, imam nešto mnogo smešno za nedeljni broj… Da, da, o Nemcima… Pššš-pššš… E, haos, živ ti ja! Nije da se hvalim…“