Slavska anketa koju sam neovlašćeno sproveo u ulici Svetozara Markovića kaže da će predsednički izbori propasti kao nijedni drugi od proterivanja fašističke (hitlerovske) čizme do danas. Hoćete li izaći na izbore?, pitao sam čim sam seo. Šezdeset procenata odgovorilo je sa „Ni mrtva“, trideset odsto odgovorilo: „Samo ako neko od mojih bude otet“, dok je deset odsto anketiranih reklo da će otići, ali će na glasačkom listiću nacrtati cvetić ili motiv skarednijeg sadržaja.
Shvatate li vi potrebu da Srbija dobije novog predsednika? Tri četvrtine smatra da je Milutinovićeva blagorodna vladavina pokazala da predsednik Srbiji niti škodi niti koristi, dočim je za Jugoslaviju bolje da nema predsednika jer se u poslednja dva slučaja ispostavilo da i pored najboljih namera predsednici malo-malo pa urade nešto u stilu naopakog đaka.
Zar predsednički izbori u Srbiji nisu jedinstvena prilika da predsednik Jugoslavije abdicira? Sedamdeset odsto anketiranih strepi da će još jedna izborna pobeda podjariti mesijanstvo saveznog predsednika, što bi se kosilo s njihovom etikom, Hipokratovom zakletvom, bla, bla, dok trideset procenata odgovara kontrapitanjem: „Ko nam garantuje da će napustiti mesto predsednika Jugoslavije? Ako je mogao da zadrži mesto predsednika DSS-a kad je došao na čelo države, zašto bi se sada demobilisao?! Dok se ona povelja ne potpiše, ima da prođe deset godina. Znači, Mićun treba tamo da cupka čekajući da ga izaberu za predsednika Unije, a Koštunica u međuvremenu da postane i predsednik Srbije?! Da mu dodamo još jednu funkciju samo da bi bolje kinjio _inđića?! Ne i ne!“
Podsećam uzorak da za predsednika konkurišu još dva kandidata: bi li vam prijala vladavina profesora Pelevića? Trideset odsto anketiranih smatra pitanje čisto hipotetičkim i glupavim, šezdest odsto misli da bi trijumf Pelevića bila dobra pilula i za uznesenog Koštunicu i za Šešelja, deset odsto anketiranih bilo bi spremno da glasa za Pelevića, ne zato što je uvek tako podšišan, izbrijan i skockan, nego zato što bi u tom slučaju na _inđićevo mesto došao Palma: „Zar Tarabići nisu predvideli da će Srbi svi stati pod jednu Palmu?“ – pita ovaj deo anketnog uzorka.
Svi pobrojani odgovori dati su našte srca, anketa je prekinuta da bi se biračko telo okrepilo, mislio sam da će hrana odobrovoljiti ispitanike, zar na predstojeće izbore nipošto ne mogu da gledaju kao na svečanost ospoljavanja narodne volje? „Naša je volja da nećemo da izrazimo našu volju“, odmah nakon posluženja reklo je šezdest odsto. „Time što neću da glasam pokazujem da mi ponuđeni menu ne prija, da mi, štaviše, ubija ono nešto apetita što sam imala do pre godinu-dve“, izjavilo je trideset odsto, „Hoću ženu za predsednika, liči na Nikol Kidman“ izjavilo je deset procenata.
Pa je l’ znate koliko izbori koštaju? „Baš me briga koliko koštaju, neka propadnu još pet puta što se mene tiče!“ Ovaj nihilistički stav glede novca zastupa polovina ispitanog uzorka“, „Dosta mi je tog pritiska, da moram da glasam zbog štednje državnog novca, trista hiljada eura, ili koliko to košta, i ne znam, to su dva automobila, šta je to za državu, ako bude kupila dve limuzine manje, tim bolje!“ Ovo je stav svakog desetog ispitanika, dok nešto više od trećine smatra da bi predsedničke izbore trebalo da finansiraju same stranke koje imaju kandidate, jer su samo te stranke na dobitku – država i stanovništvo nemaju nikakvog interesa da dobiju predsednika ako je konkurs spao na ova tri slova.
A to što će propast izbora da okrnji ugled koji naša zemlja uživa u svetu!? „Koji ugled!?“, odgovorilo je uglas devedeset odsto; ostatak smatra da bi za ugled Srbije bilo bolje da ne izabere predsednika: „Ispali bismo kao žiri koji ima dovoljno petlje da jedne godine ne dodeli prvu nagradu nikome, jer se nije pojavilo nijedno ostvarenje vredno nagrade!“
Pa šta vam toliko smeta kod predsedničkih kandidata? „Šešelj i Pelević nemaju šanse“, smatra ceo uzorak. Dobro, zašto vam Koštunica ide na živce? „Zato što je nesposoban!“ – resko odgovaraju gotovo dve trećine uzorka. „Zato što se posle petog oktobra uzoholio i što priča kako je pomogao DOS-u da sruši Slobu, a bilo je obratno: DOS je Koštunicu izbacio na vrh i to tako naglo da se, siromah, ni do danas nije sabrao!“, smatra dvadeset odsto; preostalih dvadeset procenata priznaje da iz čiste pakosti želi krah nečega čega se Koštunica latio.
Možda Koštunica i ne želi da bude predsednik Srbije, možda je to političarski viraž koji ima neku drugu svrhu? „Da to znam, dobio bi sigurno moj glas, otimao si se za vreo krompir, izvoli!“, ovako odgovara devedeset odsto uzorka, ostatak kaže: „Ma, bio sevap izabrati ga, pa da se na njegu navrzu ovi iz Haga, daj Mladića, daj Šljivančanina, daj onoga na čije se mesto seo!“
Ima li šanse da se predomislite i da u nedelju ispunite građansku dužnost? „Ima. Da se uvede još jedna glasačka kutija, ćorava kutija, tu da ubacuju cedulje svi kojima nijedan od kandidata nije po volji. Izlaznost bi bila dovoljna, Koštunica bi postao predsednik, ali kad god bi zaustio da kaže kako je za njega glasalo milion ili dva miliona ljudi, ćorava kutija bi rekla, no-no, punija sam od one s važečim listićima!“ Ovu ideju podržava kompletan anketirani uzorak koji čini približno polovinu slavskih zvanica: svi odgovori dobijeni su od žena koje su se shodno tradiciji grupisale u jednoj sobi, dok su muškarci bili u drugoj sobi i u kujni. Da je i taj deo slavskog mnjenja bio podvrgnut ispitivanju, slika o predstojećim izborima bila bi kompletnija i možebiti drukčija; taman sam hteo da i taj deo biračkog tela obradim, kad ispitanice okretoše drugi list: „Hej, nećemo celu noć o politici, nismo zato došle, sviraj malo!“
