Ceo život za jedan klik

Odgovarajući nedavno na neka sasvim lična pitanja u jednom ovdašnjem nedeljniku, rekao sam da je najvrednija imovina koju posedujem – pasvord. Ima možda malo duhovitosti u tom odgovoru koji je, inače, suva istina. Poslednjih dvadeset godina, koliko sam aktivan na internetu, stvorio sam naviku da veći deo komunikacije obavljam na mreži. A poslednjih deset godina, naročito od pojave klauda, većinu bitnih informacija držim na internet serverima čiju fizičku lokaciju ne znam. Kada kažem bitne informacije, mislim na tekstove, šifre, dopisivanja, fotografije, audio i video fajlove od kojih bi se sasvim dobro mogao rekonstruisati moj život.

Ako krenemo i korak dalje, većina mojih uspomena je digitalizovana, uglavnom su to poruke i slike. Od fizičkih stvari koje posedujem neke imaju emotivnu vrednost, ali ako izuzmem lična dokumenta ne znam da li bih išta poneo sa sobom ukoliko bih morao u brzini da napustim stan. Pričajući sa izbeglicama koje su takvu sudbinu doživele (devedesetih i danas), saznao sam da većina pati za fotografijama, možda i ponekim pismom, svedočanstvima o prethodnom, takoreći bezbrižnom životu. Takvih briga, ovako digitalizovan i uoblačen, nemam. Čak i ako mi neki lopov zdipi kompjuter ili mobilni telefon, neću se sekirati više nego što me je koštao hardver (mada ni to nije malo). Sve podatke povratiću manje-više jednim logovanjem na Gugl ili neki sličan servis. Naravno, prethodno bih morao da promenim pasvord ne bih li sprečio uljeza da mi u kibernetičkom svetu napravi rusvaj.

Ali, šta bih radio da mi neko ukrade upravo taj pasvord (tačnije, više takvih šifara) i pobriše sve što sam na internet pohranio? E, to bi već bio popriličan problem, i sa takvom se mukom, piše BBC, susreo pisac i novinar Ali Atlas koji živi u Japanu. Nakon što je pre nekoliko dana obnarodovano da su hakeri još pre dve godine provalili u sajt Jahu i odatle ukrali podatke o pola milijarde naloga, nesrećnom Aliju je neko bez njegovog znanja pobrisao sve iz inboksa koji koristi već dvadeset godina. Zvuči prilično zlokobno, otvoriš svoju poštu i tamo zatekneš prazan list papira, metaforički govoreći. Ili, ako hoćete, kao da se vratiš kući sa odmora, a lopovi ti ostavili gole zidove. Ali Atlas sada jadikuje da će tek nešto od svojih neobjavljenih knjiga i rukopisa uspeti da povrati budući da ima kopije na sopstvenom disku. Trenutno pokušava da sazna od Jahua ima li šanse da nekako povrati i dvadeset godina mejlova i svega što s njima ide.

Slučaj Jahu nije prvi, ali je najveći do sada i ima dodatni nivo. Jahu nije pravovremeno objavio da mu je korisnička baza ukradena (zapravo prekopirana, što je možda i gore), jer je bio u postupku prodaje. Pre par meseci kupio ih je Verizon, ali u dobroj veri da kupuje posrnulu kompaniju, ali sa znatnim brojem korisnika. Što je značajna vrednost u današnje vreme. Sada je ta baza kompromitovana kao i Verizonova odluka.

Ova priča ne ide baš najbolje u prilog ideji da sve svoje aktivnosti preselimo u klaud i obezbedimo ih šifrom, pa čak i ako je nafilujemo brojevima i znacima interpunkcije. „Sve aktivnosti“ znači pre svega seljenje računa, odnosno plaćanja na telefon ili tablet. Rastanak sa parama mnogima od nas pao bi mnogo teže od gubitka neobjavljenih rukopisa neprocenjive vrednosti.