U subotu sam, hitajući na svirku i pun radosti što otprve nađoh mesto u Drinčićevoj, zaboravio da platim parking; izađem posle svirke još i bolje naravno raspoložen, preračunavam zarađenu i neoporezovanu svotu čas u evre čas u dolare, kad, plavi se parus odinokii, u daljini se samo na jednoj šoferšajbni, ispod brisača, belasa i plavi nepromočivo pismo, službeno lica me je uhvatilo na licu mesta, verovatno i slikalo: 1870.00 RSD!
Otkako su udareni temelji zonama za parkiranje ja sam klijent Parking servisa, verovatno njihov kompjuter znade koliko se novca prelilo iz mog nebogataškog džepa u njihov kraljevski trezor, priznaću prestup, tu zbora nema, ali ću u molbi za pomilovanje morati, načinom naravno prepredenim, da im ukažem kako ne bi baš smeli seći granu na kojoj sede (ne grizi ruku ruka koja te hrani otpada: isuviše ruralno i starinski; držaću se krošnje i zakona gravitacije), komisija za pomilovanja i uslovni otpust će dabome i sa pravom kazati: „Istina je živa, naš ste cenjeni klijent celu dekadu, ali su vam na raspolaganju godinama, danju i noću, bile hiljade parking mesta u čak dve zone, od Branka Krsmanovića do Urgentnog centra, od Južnog Bulevara do Bulevara kralja Aleksandra, vama to nije dosta, nego pružiste pipke do Bitef-teatra…“
Da, ja da sam u komisiji, ja bih prvi rekao: ako progledamo kroz prste vama, dovodimo u neravnopravan položaj sve druge prestupnike koji će možda i pognute glave, ali ipak mnogo dostojanstvenije nego vi, platiti kaznu, drugo, ako bi se raščulo da smo vam kaznu halalili, to bi izazvalo lavinu molbi zasnovanih na tome presedanu…
&
Mogao bih zamoliti da mi odobre plaćanje u dvanaest jednakih rata, bez zatezne kamate, ali i to ne znam bi li shvatili kao iskren i ozbiljan predlog, ništa, ostaje mi moja miljenica, Magna carta libertatum: ne sme prestupnik biti oglobljen toliko da ostane bez sredstava za život, samo da me moja rečitost ne ponese, da ne dodam ono što mi se vrzma po glavi – hoćete li prema meni biti okrutniji nego što je Engleska bila pre koliko to izađe, pre osamsto godina! A opet, koliko god predostrožan, promišljen i oprezan budem bio, moraću molbu začiniti tako da pokolebam barem jednog člana komisije, pretpostavljam da za presudu „guilty“ moraju glasati svi članovi, u protivnom počinilac se oslobađa!
&
Bože blagi, jedna obična globa kako samo pokreće velika i svečana pitanja pravde i nepravde, u mom slučaju pre svega kazne, ali šta je kazna – nepopularna tehnika čiji je cilj pravda, a zar je pravedno dati desetinu plate za tren zaboravnosti?! Svrha kazne zar nije da prevaspita osuđenoga, da mu blagoukaže na njegov prestup, na štetu koju je naneo svojoj rođenoj zajednici, ali da ga ne preda oskudaciji, koja je mnogog kažnjenika vratila na tu njegovu stranputicu!?
Jeste sve tako, ali ima nas koji i na blaže kazne sasvim lepo reagujemo, ja sam se toliko pokajao što nisam platio parking da mi pouka u vidu novčane kazne nije ni bila potrebna: prošlo je nešto kroz mene kad sam shvatio koliko sam nehajno, bahato, izazivački, oholo, ostavio auto, kao da mi na tablici piše CD, ili da vozilo pripada saveznim organima! Dobro, nisu svi tako samokritični i osetljivi kao ja, neke ljude mora država da udari po džepu, samo tada takvima dođe odnekud u glavu da i njihovome zulumu ima ko da se usprotivi, ali ovolika kazna za mene zaista nije potrebna: ja bih se svoje sramote spomenuo i kad bi globa bila dvesto pedeset dinara. Ma i uplatnica sa sto pedeset dinara na mene bi vaspitno delovala, ah, koliko me tišti i sama pomisao na mrlju u dosijeu Parking servisa: osuđivan.
Drugo. Nije li mene taj isti Parking servis oštetio, i još me uvek oštećuje, naprečac su tri parking mesta u mojoj zoni pripala kafiću, verujem da gostioničar uredno plaća to što ima baštu, ali ta ste mesta, braćo, meni već prodali, i ja kad pravim sedmi krug oko svoga ognjišta, i nigde nema slobodnog mesta, ja sam oštećen, daj, nisi samo ti oštećen, tako je, ali utoliko gore, ima nas tušta i tma: svi koji imamo pretplatne parking karte za našu zonu trajno smo i neprekidno oštećeni, gledamo Parking servisu kroz prste, a ne bi trebalo: to je lažna bašta, isto kao što je Kosova lažna država, sa promenjenim čak i polom, to je neotuđivi deo naše mape koju smo dobili odštampanu o trošku PS-a!
Istini za volju, rođeno je jedno novo parking mesto, dar Gradskog zelenila, koje je poseklo jednu lipu: novi mali površinski kop za PS, za nas koji smo kupili karte još dok je tu bila lipa – čist ćar!
Dobro, neću to staviti u molbu, ići ću na neporicanje krivice i na siromaštvo, moliću da mi se globa preinači u uslovnu kaznu: baš da vidimo kakve istina ima izglede.
Čini mi se da je vanraspravno veće ranije zasedalo dvared nedeljno, sad su na dužnosti svaki dan, vozaštvo postaje klasno svesno, traži svoju pravicu, svaki kažnjenik ima svoj stil, od gneva do prenemaganja, kako ja da ih molbom dirnem, a da se ne presamićujem baš toliko za petnaest evra, ma znaš šta, neću nikog ništa da molim, ima para hadžija i za sitnu raju, dajte mi još jednu uplatnicu unapred, ne pouzdajem se više u svoje pamćenje, opet ću zaboraviti da platim, neće mene niko da opominje, ni da me čeka, ni da dangubi razmatrajući moju opširnu i amatersku molbu!
Eto šta mi je proletelo kroz glavu dok sam čekao da mi činovnica odštampa kopiju mog žalopojnog manuskripta.
