Mnogi su se smejali petogeneracijskoj (beo)građanki Aji Jung kad se onomad prva provozala imaginarnim beogradskim metroom – u toj je roli statirao jedan običan autobus – i još ponosno pokazala da je (na imaginarnom šalteru) kupila i kartu za njega. Aja je, međutim, znala i šta radi, a bogme i za koga. Za „Vučića“, reći ćete vi. Tehnički, to je tačno. Suštinski, građanka Jung radila je za sebe i za svoje interese, kako već takvi „saputnici revolucije“ oduvek čine. Eno, pogledajte Ristovski Lazara, agresivni parazitski entitet koji je nasilno zauzeo telo nekadašnjeg uglednog glumca Lazara Ristovskog – taj je već avansno „izreketirao“ sasvim lepe pare od, socijalistički rečeno, „šire društvene zajednice“, sve tobož zato da kralju Petru kupi što bolje čarape, a zapravo da sebi i svojim projektima kupi trajnu i bezgraničnu naklonost onih koji drže kasu i dreše kesu (kad im je od volje). E sad, ako je za taj uzvišeni cilj potrebno tu i tamo prevaliti preko usta nešto što pas ni garnirano maslom ne bi ni onjušio, pa dobro sad. Sve za, ovaj, umetnost.
Na sličan je način i Aji Jung – do tada javno posve apolitičnoj balerini – sve fantastično krenulo u životu otkad je u sebi prepoznala srpsku naprednu političku crtu (da ne rečem zlatnu žilu). Da se razumemo, nemam ništa protiv njene političke samospoznaje i tome primerenog „autovanja“, makar i u punoj zrelosti – nikad nije kasno da čovek otkrije i objavi ko je i šta je, i da se javno poraduje sebi sličnima; ne bi, uostalom, ni bili zajedno da jedni druge nisu zaslužili i… hm, zadužili. E sad, s tim zaduživanjem bismo već mogli malko da imamo problem – jedno je kad i poverilac i dužnik operišu ličnim i privatnim (a zakonito stečenim) novcem, a drugo kad se međusobno raskusuravaju našim zajedničkim parama, ne pitajući nas ništa, štaviše, praveći nas magarcima. Okej, mnogi će pristati i na status magarca samo da ih se ostavi na miru i da im se udeli neka crkavica koliko da pretraju do tzv. boljih vremena (kao da ona dolaze neminovno i sama po sebi, kao quattro staggioni), ali ima i magareći tvrdoglavih koji ipak neće pasivno trpeti da budu magarčeni.
Dobro, ali gde je u ovoj priči dramski zaplet? Sasvim konkretno – eno ga u zgradi koju Novosađani zovu Banovina, a u kojoj stanuje vojvođanska pokrajinska vlast (čuj, vlast! Pre će biti – Udruženje skretničara skromnih ostataka sa gazdaške trpeze), pa tako i Pokrajinski sekretarijat za kulturu. Narečeno je telo ovih dana iz pokrajinskog budžeta opredelilo (tako se to sad zove na ovom novosrpskom kvazijeziku) za Beogradski festival igre (BFI), koji je u svakom mogućem smislu čedo Aje Jung, tri miliona dinara, a za famozno Sterijino pozorje (voleli ga ili ne u raznim njegovim alotropskim modifikacijama, po mnogo čemu najznačajniju kulturnu manifestaciju u Vojvodini) ni polovinu te sume – milion i trista hiljada. Vrhunskom Ujvideki szinhazu pripalo je šesto hiljada, kikindskom pozorištu petsto, somborskom za njegov čuveni pozorišni maraton četiri „stoje“ (to je manje para od jedne plate Jorgovanke Tabaković!) etc. Ni dugovečni i vrlo isprofilisani Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine nije se opario ni približno BFI-ju; o sitnijoj boraniji da se i ne govori.
Možda vam je malo čudno da pokrajinska, dakle vojvođanska kasa plaća festival koji je već imenom nevojvođanski, tj. beogradski? Ako je i čudno, to je tek zanemarljivo mali deo čuda kojem prisustvujemo. Stvari ne treba gledati „feudalno“ – pokrajinske pare mogu da idu i izvan pokrajine kada za to postoji dobar razlog i razumno definisan i prepoznatljiv javni interes, zašto da ne. Nije ovde bitna ni adresa stanovanja Aje Jung ni „beogradskost“ njenog festivala, jer su i za samu odluku bili irelevantni – nisu joj ni pomogli, ni odmogli. A šta onda jeste bitno? Nemoguće je da to niste shvatili mnogo pre nego što ste došli do ove rečenice u tekstu…
BFI, da se razumemo, nije beznačajan u svojoj branši, i sasvim je u redu podržati ga – pa i iz Banovine, naročito ako će deo programa biti odigran u Novom Sadu. Ali, dodeliti mu više nego duplo para u poređenju s, po svakom razumnom kriterijumu neuporedivo značajnijim Sterijinim pozorjem, i višestruko više nego bilo čemu drugome uzduž i popreko Vojvodine ili izvan Vojvodine, to već nije nikakva – bilo dobra ili loša – kulturna politika, nego je akt čistog nasilja i bezobzirne otimačine garnirane otvorenim cinizmom i javnim prezirom prema svakom javnom interesu. Razlika između toga i, šta znam, pljačkanja poštanske kočije iz nekog vesterna samo je estetsko-tehnološke naravi; oh, da, ima i još jedna razlika – ovo je mnogo manje rizično od pljačkanja poštanske kočije, pošto nikada ne možeš biti siguran da u kočiji nema nekoga ko bi mogao da pripuca u samoodbrani.
Da, dežurni smarači i praktičari teorije primenjenog relativiteta, tačno je – nije „ova vlast“ izmislila ni partokratiju ni klijentelizam, bilo u kulturi ili u oblastima gde se vrti neuporedivo više para. Ali još nikada – uključujući i jednopartijsko, kao i Miloševićevo vreme – nije bilo ovakvog otvorenog razbojništva, apsolutnog izostanka svakog osećanja stida i mere, ovako demonstrativnog ekskrementiranja po kriterijumima i razumno shvaćenom redu veličina i značaja, ovako ogoljene otimačine tek tanko zašećerene ponekom frazicom u koju se njeni izgovarači ni ne trude da bilo koga ubede. Pa dobro, a šta Aja Jung radi u svemu tome? Čuj, šta radi – uživa, šta bi drugo! Reci mi u čemu uživaš, i reći ću ti ko si; ili prosto odigraj, sve je ionako odavno već rečeno.
