Ćao heroji!..

Kad umreš – gotov si! Ako si bio anoniman i ako si umro da tako kažem za svoj račun, mic po mic zaboraviće te bližnji, ako si narodni heroj zaboraviće te čitav narod. I to dok si trepnuo (ako tamo gde si možeš da trepćeš!).

Pre Kosovskog boja bili smo prilično kukavički narod, ali su nas Turci (i za to im stvarno hvala) toliko bili zlostavljali da smo za ciglo junsko prepodne stekli dovoljan broj heroja za jednu i po čitanku. A gde su hajduci, pa učesnici ustanaka, pa solunci, pa protagonisti igmanskog marša, pa komandanti proleterskih brigada, većnici AVNOJ-a… U glavu su nam naknadno usađena imena istaknutih komita, čestitih vojvoda, časnih ravnogoraca, blagorodnih ljotićevaca, i to smo primili k znanju, ali u narodnoj memoriji, prirodno, nije ostao više nijedan slobodan kilobajt.

&

U filmu Lavirint Dragan Nikolić se nakon dvadeset godina proćerdanih u Švajcarskoj vraća u rodni Beograd, nalazi prijatelje iz mladosti i pita jednoga od njih, mislim Taleta: „Je l’ se sećaš ti Zorana Radosavljevića?“ Tale se, iako podnapit, seća, hm, ovo je nov film, Beograd je sadašnji, Draganu Nikoliću samo „grand kafa“ fali, priča ide, Maja Sabljić je prvosveštenica neke ubibožeboktepitakakve sekte, ima odgovarajuće tuđinsko prezime i poreklo, min. Lečić je Gagin brat, profesor na preporodjenom BU, priča latinski samo tako, to će im i spasti život kad u lavirintu punom dunavske vode budu odgonetali sektaška ambivalentna uputstva, mene dekoncentriše to što se jedan od njihovih drugova zove baš kao pilot VJ poginuo na početku rata 1999. godine. Režiser planski kombinuje fikciju i stvarnost? Možda će film imati antiherojsku notu, šta ako je neka posve lična neprilika nagnala oficira Radosavljevića da se dobrovoljno i takoreći preko reda sukobi sa kolegama iz nadmoćnije armade? Ne, tip iz filma je narkoman, prekardašio je sa dozom i otišao bogu na istinu… Dakle, Zoran Radosavljević uzet je kao tipično, ordinarno srpsko ime i prezime, nikakvih dodirnih tačaka između filmskog i ratnog junaka nema, što će reći da niko iz filmske ekipe ne zna kako se zove osoba koja je pre tričave tri godine poginula, ne zna se zaista zašto, valjda (ne) zato da bi nama bilo ovako kako nam je!

Scenario je može biti napisan i pre bombardovanja, ali film samo što je izašao ispod čekića, i da je iko primetio podudarnost, da je ministar Lečić (makar i na latinskom) skrenuo pažnju režiseru da se tako zove narodni heroj, ta mala, nazovimo je nelagoda bila bi izbegnuta. I tada bi, pošto im treba obično srpsko ime i prezime, verovatno nabasali na nekoga ko se tako zove i preziva, ali taj bi možda bio živ, na njegov račun bi njegovi prijateljeli napravili nekoliko bednih šala, a tako ti, praviš se svetac, a ovamo si krepao od overdoze…

Da ne bude zabune: ne mislim da je smrt od droge manje potresna nego smrt od natovskog projektila, ne mislim čak ni da je sam kontekst droge uvreda za poginulog oficira (koji je, ako to išta znači, bio skijaš, jedriličar, u Crnoj Gori se održava regata Memorijal Zorana Radosavljevića), u eshatološkoj ravni sve su smrti jedna ista smrt, ali ne vidim šta film dobija time što se junak zove onako kako se zvao poginuli pilot. Ako se ne radi o nihilističkoj bravuri, onda imamo ono od čega su američki režiseri onoliko zazirali: slučajnu sličnost sa stvarnim događajima i licima… Pa šta! Jedan filmadžija nije dužan da zna napamet sedam sekretara SKOJ-a, dobro, nije dužan, ali rđavo je po njega i prevashodno po njegovo delo ako nije svestan neke reference. Ime Zorana Radosavljevića u Lavirintu jeste semantički šum. Ako jedan od junaka neke priče konju nadene ime Staljin ili Koba, to mora imati neku svrhu: taj ili obožava Staljina pa konju daje voljeno ime, ili je ironičan; možda ima i dvosmislen odnos prema Staljinu, ali ako konjsko ime ne treba da budi političke niti etičke konotacije, onda konj ne treba da se zove ni Staljin ni Ruzvelt, treba da se zove Bećar, ukoliko živi i radi na selu, ili da se zove Arabeska, ako je reč o trkačkom konju visoke pasmine.

Možda Zoran Radosavljević, onaj pravi, pokojni, ne bi imao ništa protiv narodne i filmadžijske zaboravnosti, možda bi o sebi rekao: „Pa šta ako sam poginuo, ja sam bio oficir, I did my job!“, ali bi se možda i iznenadio kad bi video kako zaborav brzo stiže.

Oni koji su poginuli u ranijim ratovima mogli su računati da će se Savez boraca sastati čim dočuje da je spomenik nekom palom borcu dignut u vazduh, ali se ispostavlja da je Drugi svetski rat poslednji sukob iz kojeg smo još primali i pamtili imena poginulih. U poslednjem ratu (koji radni ljudi i građani ispravno zovu bombardovanje, jer o bombardovanju je najvećma bila reč) više se nije trebalo junačiti. To je jedina poruka koju sam uspeo da sklopim od krhotina koje su mi ostale kad sam izašao iz bioskopa. Major Radosavljević nije održao govor koji bi uz malu doradu ušao u čitanke, jednostavno je uzleteo i poginuo, njegova smrt je dakle „moderna“, suzdržana, asketska, ali je takođe i suvišna, prekomerna; ona je preuranjena i zakasnela u isti mah: takozvani rat se završio kompromisima, frivolnim tumačenjima, porugom, i pogibija u takvom sukobu odista je peh, ali i svojevrsna kazna zbog (ispostavlja se!) prevaziđenog poimanja rodoljublja i vojničke časti.

Ni trideset godina posle Drugog svetskog rata nije bilo mogućno zamisliti film u kojem bi se neko zvao Sava Kovačević ako to ne bi bio „onaj“ Sava Kovačević. Sad je to očito moguće. Interesovanje za narodne heroje toliko je splasnulo da se pitam ko će uopšte konkurisati za mesto prvog srpskog narodnog heroja u ovom veku i ovom milenijumu. Oružje nama više ne treba, i ako smo nešto od tog prezrenog alata (u zao doduše čas!) prodali Sadamu, neka nam je halal! Neka je halal i iračkim sineastima ako imenima palih heroja par godina nakon primirja budu natrunili scenario nekog trilera o sektama.