Pa dobro, koliko nas je ono izašlo na izbore? Manje od četiri miliona. U isto vreme, spot Sistem te laže Beogradskog sindikata do trenutka nastanka ovog teksta ima više od pet miliona pregleda na Jutjubu. A pojavio se takoreći pred samu tzv. predizbornu tišinu. Nije to mala stvar, a i nije neko iznenađenje, oni umeju da pogode osetljivo mesto, vladaju osećajem za filing i tajming i zanatski su potkovani, refren je zarazan, maznuti narodnjački motiv odlično ukomponovan u dopaminsku smešu kojoj potkontinentalni mužjakluk ne može da odoli, i sve je, ukratko, upakovano bez greške. Nije ovo poduhvat diletanata, naprotiv.
E sad, sasvim je druga priča ima li sve to nekog „dubljeg“ smisla. Još od famozne Govedine do danas, uvek je urnebesno kako površno (malo)građanstvo postojano naseda na fore ovih ispraznih eksponenata samoobožavajuće skučenosti. BS ideologija je toksična smeša „buntovničke“, sada već i pretenciozno „antisistemske“ forme, estetike, koreografije, retorike, ikonografije, iza koje izviruje mnogo mračnjikavija suštinica: samo srce Sistema, „kako god se on zvao“. To jest, da budem do kraja jasan: ne može se, ni u globalnom, još manje u lokalnom kontekstu, biti više, dublje i sveobuhvatnije sistemski nego što je to Beogradski sindikat. Oh, zar i s ovim „antisistemskim“ spotom? Ma, pogotovo s njim!
Šta smo, dakle, imali ovde? Zli Sistem, koji se ne definiše jasno, valjda je kapitalizam, koji je fuuuj (korporacije, banke i ostali užasi imperijalizma; u spotu su tu zle Merkelice, Blerovi i slični, ali nikako Putin; od lokalnih, i Vučić i Tadić, čak i Šešelj, ali nikako neko blizak crkvenim i paracrkvenim formacijama), ali i „komunizam“ je fuj, i on nas je masno lagao. Zato bi, kanda, bilo najbolje ustati i protiv jednog i protiv drugog, jer sve su to prelesti i đavolja iskušenja koja prete nevinom i čistom srpskom (srBskom?) biću… U svim tim narativima BS prepoznaje različita ospoljenja Žiga zveri, tj. Sistem, šta god on bio. Preporučuje se, zato, pobuna protiv njega, i to odmah, ali bez detalja; kaže se samo „zato ustani odmah“, ali nevolja je u tome što, nakon što ustane, ustanik valja i nekuda da krene, a nije baš jasno kuda.
A možda je jasno kako? Spot nam sugeriše odgovor: na jednoj strani su „buntovnici“ koji baš i ne izgledaju kao mirni „protestanti“ nego kao urbane falange prepoznatljivog navijačko-desničarskog profila; na drugoj strani su policajci, čuvari poretka, pardon, Sistema. Na kraju spota, policajci poskidaju pancire, navijači skinu fantomke, i svi se izljube i izgrle, uz poruku: svi zajedno. Čekaj, šta zajedno?
Radi se, bez sve šale, o (para)političkoj imaginaciji formatiranoj po standardima, potrebama i ukusu tipičnog fudbalskog navijača: potrebno nam je pretpolitičko tribalno jedinstvo, svi smo mi uostalom „naša krv“, treba da se držimo zajedno. Sve što nismo tako shvaćeni Mi, to je tuđinski i otuđeni Sistem, a Sistem je zlo i ne treba mu verovati: on je stvoren zato da nas laže. Od Sistema, doduše, volimo dolare i evre, automobile i dobro perje, fina pića i ozbiljne fudbalske klubove. Ali, duhovnost, tebra, znači, to je već nešto drugo… Tu ne smemo da im se damo! A oni su se baš na to namerili, da nam zatru identitet! Dosta smo mi bili naivni, kao onomad kad smo demonstrirali protiv tadašnje patriotske vlasti, nesvesni da radimo po naumu „stranih agentura“ koje htedoše da nam „sjebu zemlju“. Ej, jebote, „strane agenture“!? Je li to Ilija Čvorović ili Stane Dolanc, koji je to uopšte jezik, koji vek? Pa, ovoj interpretaciji novije srpske istorije ni jedan Aleksandar Vulin ne bi pronašao ni najmanju zamerku! Uostalom, znao je on dobro zašto nas šmrkovi polivaju baš hladnom vodom dok se bunimo pod pokroviteljstvom „stranih agentura“…
Treba li zaključak? Sistem te laže, verovatno mimo volje autora koji očigledno ne mogu da preskoče senku sopstvenih predrasuda, ograničenja i neznanja, naprosto nije drugo nego apoteoza samog Sistema: opšta mesta kojima ga gađa ne pogađaju nikoga i ništa jer još niko nije uzdrman opštim mestima, naprotiv; to je apstraktizacija bunta na nivo nekakvog Sistema (najbolje – globalnog; tako je bezopasna, sterilizujuća apstraktnost dovedena do vrhunca). Ono protiv čega su jeste takoreći sve, a ko gađa sve ne pogađa ništa, jer se raspline, a ono za šta su, to jest šta implicitno i eksplicitno predstavljaju kao poželjnu alternativu naprosto je ništa: to je pretpolitičko tribalno krvno bratstvo, rudimentarna vizija zaštitničke topline u zajedništvu istih kakva odgovara dometima debelovratih bilmeza sa stadionskih tribina. Zato se to baš tako i peva tj. deklamuje, baš tom mumlajućom navijačkom intonacijom. Rep je nastao kao muzika potlačenih, manjinskog identiteta; ovo je, pak, glas ne čak ni tlačitelja, nego onih koji sistem(at)ski odbijaju da vide kako i zašto su tlačeni, a još sistematskije kako i sami postaju tupo oruđe za tlačenje.
Darkwood dub su onomad pevali Bacam kamenje na sistem; bilo je to u ono mitsko vreme kad smo, manipulisani od zlih „stranih agentura“, koračali Srbijom tražeći nekakvu slobodu, ponajpre od nasilja i straha. BS (i) ovom pesmom, naprotiv, baca Sistem na kamenje, ali čini to mimikrijski vešto, pa mnogima promiče poenta onoga što rade. Baš kao i onaj lik iz njihovog spota, onaj što je u nedelju sakupio blizu dva miliona lajkova na izbornom jutjubu.
