Karla del Ponte, švajcarska pravnica na privremenom radu u mrskim nam institucijama Novog svetskog poretka, jedna je izrazito prezaposlena osoba. Ta, kako i ne bi bila, s obzirom na izrazitu produktivnost naših balkanskih momaka – kojekakvih Bakinih Koljača i slične dražesne ljudske faune – u onoj bećarskoj ratnoj deceniji?! Zato je Tribunal u Hagu počeo da neke svoje manje atraktivne slučajeve delegira sudovima „u regionu“, ne bi li i oni malo videli kako je lepo raščišćavati krš koji je ostao za „godinama raspleta“. Obaška će se na ovim slučajevima proveravati i da li ima ikakvih šansi da zemlje „zapadnog Balkana“ u doglednoj budućnosti (najviše dvesta-trista godina) dobiju nešto što će početi da liči na – da prostite – embrionalne forme nezavisnog i odgovornog pravosuđa. I eto nama prvog slučaja od ove sorte: Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije podiglo je, na osnovu haške papirologije, optužnicu protiv sedmorice srpskih ratnih glavešina Zvornika i okoline zarad ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Optužnica ih tereti za ubistvo najmanje 19 osoba muslimanske-bošnjačke nacionalnosti i za proterivanje velikog broja ljudi. Inače, jedan od optuženih već je osuđen na dvadeset godina prevođenja „Kapitala“ zbog ubistva šesnaest civila u mestu Sjeverin. To se nekada zvalo „proveren kadar“.
E sad, sve je to lepo, ali ne bi mu bilo mesto baš u ovoj rubrici, da nema jedne paranormalne pojave uzgredno notirane u optužnici, barem onako kako je prezentovana u štampi (v. na primer „Politiku“ od 13. 8. 2005). A to mesto vaistinu izgleda kao jedna od onih ljupkih „kosmičkih pukotina“ koje se otvaraju pred nama kao prečica do hipersvemira jedne upravo neprijatno autentične stvarnosti, one koja se obično ne vidi, ili se tek nazire iza guste koprene moralno-politički podobnog diskursa, sveg u znaku „umerenog nacionalizma“ i drugih formi usmerene palamuđevine. Naime, optužnica tereti krvavi zvornički septet da „su od početka maja do polovine juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, kršeći pravila međunarodnog prava, iz sela Kozluk i Skočić prisilno preselili u Mađarsku 1822 civila muslimanske nacionalnosti“.
Dobro. Kad sam ja bio mali, učili su me da je Mađarska tamo gore, severno od poslednjih subotičkih, to jest kelebijskih salaša; koliko znam, ništa se u tom pogledu u međuvremenu nije promenilo, odnosno pomerilo – da jeste, tražili bi mi vizu kad krenem u agresorski pohod na morčju supu i perkelt „Pod tornjem“. Bosna je, pak, bila tamo dole, kad kreneš na more pa pređeš Savu ili Drinu, pa naiđeš na prva brda… Hoću da kažem, nema te pozitivne geografije koja će konstatovati da se Bosna i Mađarska igde dodiruju – jok vala, između njih nalazi se sasvim solidno širok prostor Hrvatske na jednoj strani, a Srbije/Vojvodine na drugoj. Nagradno pitanje, dakle, glasi: kako je moguće da sedmorica lokalnih đilkoša sami samcati proteraju skoro dve hiljade ljudi iz Zvornika na Drini bilo gde, a naročito – u Mađarsku? Od više ponuđenih odgovora, pokloniću vam onaj tačan: nikako. To jest, moguće je, ali to – agente Molder – zahteva jedno uistinu racionalno objašnjenje. Ta nismo deca, i Deda mraz i njegovi zli mitološki suparnici valjda su već iza nas.
Sada ću zamoliti čitaoca da pokuša da zamisli, da vizuelizuje, koliko je to 1822 (hiljadu osamsto dvadeset i dvoje!) ljudi. To je, dakle, odlično posećena Festova projekcija u centru Sava. To je nekoliko prepunih brzih vozova. Ako te ljude potrpate kao sardine u autobuse, to je opet impresivan konvoj od tridesetak autobusa. Kako god okreneš, to je zdravo mnogo ljudi. Čak i ako ih transportuješ na rate, to nikako ne može proći neopaženo, naročito od Državnih Organa: svako ko je prelazio državne granice u mračnim devedesetim zna da svaka je grupa veća od cca troje ljudi izazivala veliko i iskreno interesovanje pograničnih i ostalih Organa – ko su, šta su, kuda idu i šta ima za večeru? Sve u svemu, takvom Velikom Transportu neko mora da pruži – in the smallest hend – zamašnu tranzitnu logistiku. U ovom slučaju, i geografska i politička logika upućuju nas na našu obeščašćenu domaju, na Srbiju… Zvornik je ionako na samoj drinskoj granici, onda krenete kojih par stotina kilometara na sever, i eto vas pre sumraka – ili pak svitanja – u postojbini gulaša & čardaša. Bosanci sa čardaš–nogama, da zloupotrebim stanovitog Balašević Đorđa. A Srbija-mati, ona o tome ništa ne zna, ona spava kao zaklana, dremkaju njeni građani & birači, džonjaju njeni Ovlašćeni Organi, knjava njena tužna intelektualna i medijska elita dok vlakovi bez voznog reda razvoze neobičan ljudski teret koekude… I samo još onaj besramni požarevački lažov, zadnja pošta Sheveningen, onaj bizarni lik koji nije smešan samo zato što su mu ruke isuviše krvave, toroče li toroče svoje nesmislice, izazivajući talas ganutog oduševljenja tamo daleko u Postojbini, onakvog kakvo odavno nije izazivao dok je bio ovde. Odakle to oduševljenje dolazi, iz kojih mrakobjesnih duševnih dubina? Pa baš odatle, dragi moji, iz predela onog Velikog Sna kojim je Srbija spavala dok je (i) po njenim drumovima i prugama sevdah pretvaran u čardaš. Kad on kaže nisam znao, nisam učestvovao, nemam pojma o čemu govorite, i „mi“ utoliko pre možemo za sebe da kažemo isto, pa nam onda bude nekako lakše. A ona zvornička sedmorica, eno, tiskaju se na optuženičkoj klupi, i mi dobro znamo da su oni Krivi Za Sve, i sada još samo da nekako sredimo tu prokletu geografiju – istoriju smo već sredili… – pa će se i Bosna i Mađarska negde već nežno dodirnuti, tek toliko da se izbegnu posrednici, tek toliko da spokoj opet zavlada našim svetom.
