Ovogodišnja dobitnica Nagrade „Tanja Petrović“, koju po treći put dodeljuje istoimena fondacija, jeste urednica programa „Trezor“ Bojana Andrić.
Ovaj program nas već 15 godina podseća na prošlost RTS-a i pokušava da na sistematičan i originalan način upotrebi našu medijsku baštinu.
Bojana Andrić je posle Milana Vlajčića i Žikice Simića još jedna beskompromisna akterka borbe za afirmaciju kulture i umetnosti u medijima.
Zahvaljujući na priznanju, podsetila je da je krajnji cilj „Trezora“ formiranje Muzeja televizije gde bi se čuvali i proučavali video i fono zapisi koji su značajno nacionalno blago. Projekat za Muzej televizije postoji od 1993. i do danas nije maknuo iz uprave RTS-a i Ministarstva kulture. U tom smislu, „Trezor“ se može posmatrati kao neprekidno podsećanje ne samo na arhivu nego i na materijalne fakte koji su sačuvani jer, kako reče dobitnica, „nije sve na Jutjubu ili nečem sličnom, svemogućem!“
Bojani bih svakako čestitao pre svega na upornosti, koja se veoma često u našoj sredini i okolnostima graniči sa tvrdoglavošću. Ko bi drugi osim nje ovolike godine dosledno istrajao na zaštiti i kreativnoj upotrebi arhivskog materijala naše televizije, a istovremeno neprekidno bio izložen nekoj vrsti licemerja. Nadležni u RTS-u i u pomenutom Ministarstvu kulture uvek su bili spremni da je tapšu po ramenu, ali nikada nije bilo sluha ni resursa da se Redakcija za istoriografiju i „Trezor“ tretiraju kao ravnopravan programski deo javnog servisa. Rečeno Bojaninim rečima, ona i njene saradnice zaslužile su više od male kancelarije sa pogledom na svetlarnik.
Odnos prema nekom programu možete takođe oceniti i prema preciznosti sa kojom se emituje u programskoj šemi. „Trezor“ je siroče Drugog programa RTS-a, koji počinje pet minuta pre najavljenog termina, ili kasni satima, bori se za vazduh sa prenosima iz Skupštine Srbije, a ponekad jednostavno nestane iz šeme. Bojana nam se često obraća kao „gledaocima sa poremećajem sna“, jer često program počinje sat posle ponoći na Drugom. Mi mu dođemo kao nekakvi zaverenici, ili penzioneri koji koriste jeftinu tarifu struje pa peru, kuvaju i peglaju u vampirsko doba uz „Trezor“.
Ukoliko se malo razumete u TV produkciju, primetićete da se prilozi za „Trezor“ rade uz minimum tehničkih sredstava, kao da se radi o studentskom entuzijazmu. Kao da sve ove godine niko nije shvatio da je arhiva srce svake televizije. A upravo tome nas je učila i svakodnevno nas uči Bojana Andrić. Osim projekta Muzeja, koji će po svemu sudeći čekati sledećeg ministra, arhivski materijal nema samo naučnu ili sentimentalnu vrednost. Pomislite samo kako bi porastao kvalitet bilo kojeg segmenta javnog servisa ukoliko bi bio redovno i kreativno korišćen. Pažljivi gledaoci „Trezora“ znaju da ovaj program veoma suptilno prati aktuelne događaje iz današnjeg vremena i pronalazi paralele u našoj prošlosti. Svet nije nastao juče, pa su recimo polemike o vakcinaciji, pretplati, budžetu, TV kritici, šundu, folku ili bilo kojoj aktuelnoj temi bile prisutne i pre nekoliko decenija. Naše medijsko sećanje u informativnim programima ne seže dalje od prošle nedelje. A nije da nema materijala!
Gledajući bisere koje Bojana emituje, uvek sam se pitao šta je uzrok ovog zaborava i danas sam potpuno siguran da je medijska arhiva neprijatan svedok svake vlasti. Neprijatni su analogije i kontinuitet našeg političkog populizma.
Neprijatna su sećanja na vatrene zablude ne samo iz socijalizma, već i one skorašnje, iz krvavih devedesetih. „Trezor“ i danas ima, apsolutno sam siguran u to, amneziju na devedesete, gde bi se u prilozima i emisijama prepoznali mnogi akteri današnje politike. Ta politička omerta za cilj ima fizičko propadanje neprijatnog sećanja iz arhiva, jer trake nisu večite i moljac vremena ih neumoljivo uništava. Kao TV manijak, na Bojanu gledam kao na dvostruku ličnost – podeljenu na ulogu arhivarke, ključarke tog Muzeja, koji će biti baza za ozbiljne medijske studije i istraživanja, a sa druge strane ona je TV autorka koja redovno koristi arhivski materijal i stvara nešto novo.
Ja bih svakako voleo da budem makar noćni čuvar u tom Muzeju, ali osećam fizičku frustriranost jer televizijski radnici nemaju pristup toj arhivi na jednostavan način. Već 58 godina naša stvarnost je obeležena televizijom koja je dokumentuje, ali i stvara. Takođe, imali smo retku sreću da su spletom političkih i istorijskih okolnosti TV autori na ovim prostorima bili vrhunski umetnici, često i disidenti, pa je nivo produkcije bio na svetskom nivou. Usled pomenutih istorijskih i društvenih okolnosti, TV beleži i nekoliko ratova, promene društvenog sistema, raspad države, ekonomsku krizu i politička previranja u ovom delu Evrope. Na snimcima naših televizija su ne samo prvi nastupi današnjih zvezda tipa Lepe Lukić, Lepe Brene ili Cece Nacionale, već i njihovih pandana među političarima, sportistima ili umetnicima. Postoji nešto što se zove kultura sećanja, što znači da su nam arhive i fakti dostupni. To bi onemogućilo manipulisanje istorijom kroz selekciono sećanje. Primer za to imaćete za koji dan, kada u Srbiji počne predizborna kampanja i stranke krenu da nam predstavljaju svoja alternativna viđenja čak i veoma bliske prošlosti.
Zato je „Trezor“ važan, jer nas je pre interneta naučio da je u svetu elektronskih medija moguće putovati kroz vreme zahvaljujući televiziji. Kada je nastala, bila je „prozor u svet“, mogućnost da se savlada prostor i svaki kutak planete prikaže u našim domovima. Danas televizija omogućava putovanje kroz vremenski kontinuum kao „dama u najboljim godinama“ među digitalnim medijima. Za moju decu, televizija je već danas retro, i posmatraju je kao arhaični deo interneta. Utoliko je rad Bojane Andrić i „Trezora“ mnogo više od zgodnog crno-belog intermezza u pauzama prenosa iz Skupštine. Draga Bojana, u ime sećanja na Tanju, ali i borbe za očuvanje medijske baštine, čestitam od srca.
