Tajna služba jedne političke stranke koja je želela da ostane anonimna snimila je skrivenom kamerom sve što je predsednik Koštunica u poslednjih nedelju dana ubeležio u svoj notes. Snimak obuhvata beleške koje je predsednik pravio uoči puta u Ameriku, oko kamere nije ga napuštalo ni u avionu, tako da šira javnost ima uvid u sve što je kroz predsednikovu glavu prošlo dok se oštrio za susret (do kojeg, avaj, nije ni došlo) sa Džordžom Bušom.
Je li u redu zavirivati u ono što predsednik piše, je li dopušteno snimati to bez njegovog znanja i bez odobrenja, napokon, je li legalno i moralno objavljivati to bez njegove autorizacije? Zašto da ne?! Jugoslovenska štampa svakodnevno prenosi delove stenograma koje je napravila hrvatska obaveštajna služba, na sve strane su dijalozi koje su članovi Miloševićeve porodice vodili među sobom, s prijateljima, potčinjenima itd.
Ne znam nikoga ko oseća nelagodu ili teskobu zbog činjenice da su građani Jugoslavije bili prisluškivani; niko se nije potresao (osim možda samih prisluškivanih) što se stenogrami krčme po hrvatskim i srpskim novinama, niko od naših političara nije Hrvatskoj uputio protestnu notu: nije lepo to što ste učinili, nije u redu što ste razgovore slušali i snimali, drugo, ako ste ih već snimili, niste smeli da to date novinarima; pa i ti novinari, kad im je jedan tako nedostojan materijal bio ponuđen, nije trebalo ni da ga čitaju, kamoli da ga štampaju…
Ukoliko je krajnjem korisniku srpskohrvatske štampe mrsko da čita ono o čemu se u jednoj porodici govorilo, ako neće da zna kako je ko od ukućana psovao, ako ne bi čitao kako su prisluškivani tepali jedni drugima, neka pređe na sledeću stranicu gde će ponovo biti vesti, članci, komentari…
Poštovani čitaoče, ako spadaš u gorepomenutu, unekoliko licemernu a bez dvojbe zatucanu manjinu, još nije kasno da okreneš sledeću stranicu. Ako si savremen, ako si željan i kadar da istini pogledaš u oči, čitaj!
&
Rukovanje. Da u svojoj predusretljivosti ne pružim ruku pre vremena, da ne ispadne kako jedva čekam da se rukujem. Stisak. Šefovi država se svi različito rukuju: jedni me stežu kao kovači, drugi su mlohavi, jedni mi odmah puste ruku, pa ja ispadam kao neko ko bi još da se rukuje, drugi put ja svoj stisak završim, a on me ne pušta. Buš će sigurno reći: „A koga to vidim! Državnik godine!“, ja ću reći „Bilo pa prošlo“. Treba da pogledam u rečnik idioma, sigurno i u engleskom postoji potreba za jednom tako melanholičnom konstatacijom. Čim ostanem nasamo s njim, izneću mu svoju viziju federacije sa mnom na čelu, pozvaću Buša da dođe on kod nas na jutrenje; ako bude navalio da ostanem u Beloj kući duže, reći ću da me čeka puno posla, ne verujem da će biti tako nevaspitan da spomene Mladića, ako i ispadne takav prostak – I have no idea where he is! Sad će mi dobro doći imidž osobe koja sve poslednja saznaje.
&
Kako sam mogao znati da se neću sresti s Bušom? Da sam ja njega pozvao na doručak, sigurno bih mu posvetio par minuta, ali neka ga, to je njegova bruka, ne moja. Ono što sam sročio o jugoslovenskoj federaciji, valjaće mi za poslepodne, neću morati na predavanju sam sebe da plagiram. Ovi senatori i kongresmeni su mnogo simpatični, prijazni, dirnulo me je njihovo upinjanje da zaglade gaf koji je prema meni kao prema državniku godine načinio Buš, pa nisam ja provincijalac koji je došao da bi se rukovao s američkim predsednikom! Nisam, ruku na srce, došao ni samo zato da doručkujem, uostalom, popodne držim predavanje, uveče idem na košarku, Divac i onaj dečko popularniji su od Buša…
&
Možda je ipak trebalo da unapred proverim s kim ću se sresti ovde? Možda me je neko od mojih savetnika i odvraćao od ove posete, ali ja Predraga, na primer, pola ne razumem šta mi govori, govori u rafalima, možda ga zato ni Vuk nije dobro razumevao dok mu je Predrag bio savetnik. Neka! Sreo sam se sa senatorima i kongresmenima, to uvek mogu reći novinarima, ali, ipak, da li su ti ljudi moj nivo, moja liga? Iskreno, nisu! To je kao kad bi Buš došao na neku našu svečanost i mene video s razdaljine od osamdeset metara! Ja s drugovima iz DSS-a stojim na jednom kraju sale, a u drugom – krajičkom oka – vidim Buša s Veljom Ilićem koji mu objašnjava gde će biti čačanska fabrika duvana.
&
Sakramento Kingsi su izgubili, ali ja sam ostao budan sve vreme utakmice, što je za ugled naše zemlje mnogo važnije. Predstavio sam se kao svestran čovek. Milošević, na primer, nikad nije išao ni u crkvu ni na utakmicu; s druge strane, nisam ispao ni kao Tuđman, koji je stalno visio na Maksimiru; ja sam bio na dodeli NIN-ove nagrade, podstakao sam interesovanje stanovništva za pisanu reč, za uzgoj mimoza, idem na koncerte, hteo sam da se penjem na Tatre, pa sam otkazao, to mi je zamereno, sad me pozvalo na doručak, došao sam, nekima se ni to neće svideti, a zašto, zato što je domaćin ispao to što je ispao (dve do nečitljivosti ižvrljane reči)! Svetla tačka mi je bila predavanje, ipak je to moj fah: kad više po Ustavu SRJ ne budem mogao da budem predsednik, vratiću se na univerzitet. Naša nauka to zaslužuje!
