Bez evropskog kišobrana

„Imaju li ljudi pravo da stavljaju na društvenu mrežu sliku na kojoj se ja nalazim, samo zato što se na njoj nalaze i oni“, pitala me je pre nekoliko nedelja prijateljica. Ona misli da je to povređivanje njene privatnosti, bilo da su se slikali na javnom mestu (kafana), bilo da su bili kod nekog prijatelja na sedeljci, dakle na sasvim privatnom događaju, koji postaje javan kada neko izvadi telefon sa kamerom i ovekoveči događaj, ne gubeći vreme da to odmah postavi i na svoj Fejsbuk nalog. „Možda sam ja izbegla neku drugu obavezu izgovarajući se glavoboljom ili umorom, a onda se taj moj alibi ruši zbog nečije potrebe da se eksponira“, nastavila je, pomalo ljutito.

Mogli bismo dugo da raspravljamo o etici moje prijateljice, ali ima li ikoga među nama ko se nekada nije izgovorio pred komšijom, rođakom ili šefom kako bi prisustvovao nečemu čemu ga srce vuče?

Samo što ste nekada mogli sa velikom sigurnošću da verujete da se za tu manju ili veću prevaru neće saznati, dok danas svako može da taguje sliku sa nekim od vaših profila stvarajući vam tako grdne neprijatnosti.

Ovo je samo jedan primer invazije na privatnost koja je postala toliko velika tema da se o njoj izjašnjava i Evropski parlament. Pod dosta ozbiljnom pretnjom, EU od društvenih mreža traži krupne korekcije u sistemu prikupljanja i korišćenja vaših ličnih podataka. Zahteva se da korisnik ima punu kontrolu nad svojim podacima, recimo, da može trajno da obriše slike i postove koji se više ne poklapaju sa njegovim uverenjima, a mogli bi da mu zasmetaju kod traženja posla ili nečeg sličnog.

Gugl je već svim korisnicima poslao uputstvo o novom pristupu zaštite privatnosti, objedinjenom, koji se suštinski zasniva samo na njihovom „majke mi“. I dalje nam traže gomilu ličnih podataka, samo će se svi slivati u jedan profil kojim će se, po njima, lakše rukovati. Ne, neće naše podatke davati trećim licima, ali će ih i dalje koristiti za potrebe sopstvenog marketinga, što bi moglo da znači da će u tom procesu posredovati, za pare.

U Velikoj Britaniji izbio je mali skandal kada je utvrđeno da pristupanjem internetu sa mobilnog telefona na sajtu koji ste posetili ostavljate i broj svog telefona, što može da ima raznorazne neprijatne posledice. Na primer, da se više ne pitate odakle nekome (telemarketing agentu) vaš vrlo privatni broj koji, je l’ te, ne dajete svakom.

Tu negde ova priča počinje da se tiče i nas u Srbiji. Uprkos vapajima Poverenika i malog broja zabrinutih, ne postoji jasna strategija za zaštitu ličnih podataka građana Srbije na internetu, posebno na društvenim mrežama. Kao da se korišćenje Fejsbuka, Tvitera, Gugla i dalje računa kao razbibriga. I ne vidi se opasan problem, a to je da građani Srbije sopstvene podatke prepuštaju kompanijama nad kojima srpske vlasti nemaju nikakvu kontrolu, a činjenica da nismo u EU izmešta nas izvan tog kišobrana koji Unija sprema za svoje građane.

Doći ćemo do toga da svet zna sve o nama, a mi o njemu – ništa.