Bele ruže za Gintera

Taman kada se Ginter Gras malko opustio misleći da je najgore prošlo, i da je relativno dobro preživeo oluju glede odocnelog priznanja da je kraj rata, onog Drugog i svetskog, dočekao kao maloletni pripadnik Vafen SS trupa, na krivini ga sačekaše neobično Umne Srpske Glave iz nečega što se pompezno naziva „Akademija ‘Ivo Andrić’“, te gromko i imperativno zatražiše da pisac Limenog doboša odma’ vrati Nobelovu nagradu za književnost, inače će biti najsurovije kažnjen. Recimo, obavezom čitanja (sa razumevanje) sabranih spisa Vasilija Krestića, ekskluzivno za njega prevedenih na nemački. I fusnote, Gintere, nema zabušavanja! Ima da propitujemo posle!

Drugim rečima, Ginter se Gras obreo u nebranom grožđu, i ne bih mu bio u koži… Šalu na stranu, to što ste upravo prvi put čuli za „Akademiju ‘Ivo Andrić’“ nije zato što ste neupućeni nego zato što se radi o jednoj od onih besmislenih, novokomponovanih kvaziinstitucija sasvim dvojbenog ontološkog statusa: ne postoje, a glasaju se; ponekad čak i nesuvislim, ali uhorazornim kreštanjem, kao sada. Neku vrstu „osnivačkog akta“ ove fantom-družine potpisali su manje-više svi asovi devedesetih a la Dobrica Ćosić, Vasilije Krestić, Slobodan Rakitić i tako to društvo, ali i najpovršnije „guglovanje“ će vam razjasniti da se u osnovi radi samo o još jednom od mahnitih ego-tripova neuništivog „pokojnog“ (kako mu davno tepaše Petar Luković) Radomira „Bela Ruža“ Smiljanića, bezbeli neprevaziđenog pajaca sa (donjih) rubova savremene srpske književnosti. Ili pak trajno neshvaćenog genija koji je za jednu polovinu svoje mudrosti zahvalan Buvaru, a za drugu Pekišeu (pokušao je da se zahvali i Floberu, ali je ovaj to odbio s indignacijom, procedivši samo nema na šta). Kako god, nauka će, možda, jednom utvrditi koja je koja (polutka), i koja bolje fercera u kišne dane poput ovih.

A sada ozbiljno, vaistinu, časna pionirska. Ovu grotesknu epistolicu iz srca Zone Sumraka žanrovski nije teško locirati: ona je deo jedne žilave tradicije odjeka & reagovanja, koja je, tamo negde od kraja osamdesetih, u Srbiji doživela neviđeni procvat, najviše zahvaljujući svojoj duhovno–emotivnoj koruptivnosti: ona, naime, svakoj seoskoj loli i zamlati pruža iluziju opštenja sa onima koje inače gleda samo na onim radovanovskim „malim ekranima naših te-ve prijemnika“. Nešto, dakle, kao bacanje piksle u televizor, ali javno, crno-na-belo, u novinama, na zavist komšiluka. Znate već kako to izgleda: Žika Strnjika iz Ćićevca piše, na primer, „Otvoreno pismo Bilu Klin(k)tonu, pre’sedniku Amerike, z. p. Bela kuća“, gde ga dopola kori, grdi i psuje, a odpola očinski podučava, humanistički verujući kako čak ni za njega još nije sasvim dockan da progleda i da se „umudri“, što bi rekla ona uspešno umudrena Čolić Ljiljana, višestruka dobitnica Darvinove nagrade. Vazda sam zamišljao Klintona (ili nekog drugog „svetskog moćnika“, po potrebi i prilikama) kako se postiđeno i poraženo nuždi, grči i kutri u fotelji Ovalnog ofisa, smanjujući se do dimenzija slabije razvijenog makovog zrna pred bespoštednom, ali lucidno argumentovanom Žikinom kritikom, sve se tukući po glavi: „Oh, Geez, kako li ću sad u Ćićevac, Pojate i okolne MZ, ljudima na oči!? Ne smem više nikad da prođem ni brzim preko Stalaća!“.

Uf, izvinjavam se, još sam onomad obećao da ću se uozbiljiti… Ova ganutljivo cirkusantska inicijativa famozne Akademije samo je najekstremniji primer protraćenosti jedne teme. Naime, famozno „priznanje“ Gintera Grasa, sa svim konotacijama, implikacijama i (nus)posledicama, ozbiljna je, važna i inspirativna tema koja prosto vapije za diskusijom, ali ne tek o Grasovom „liku i delu“, nego o mnogo širem dijapazonu tema koje se i „nas“ i te kako tiču: ratovi i njihovo nasleđe, zločini i prikrivanje istih, suočavanje sa istinom o sebi, svojim sunarodnicima i onima Drugima etc. I ta se i takva diskusija u ozbiljnijim kulturama već razvila, onoliko, sve leti perje. Ovde, međutim – ni mukajet. „Slučaj Gras“ je protraćen na najgluplji i najtrivijalniji mogući način: sve što se o tome imalo za reći – naročito u „patriotskim“ tiskovinama – bilo je boldrikovski lukavo, kao uzgredno, podsećanje da je taj Ginter G. onomad bio zalegao za NATO bombardovanje Srbije, za razliku od dobrog i milog našeg čika Pere Handkea. I eto ti sad – esesovac! Prvi do Hitlera, gledano zdesna! Ma, znali smo mi, bre… Ova bedna, palanačka optika, ponosna na svoje negovano ignorantstvo i brižljivo gajeni „antički“ idiotizam, otužno pokazuje do koje se mere ova kultura i ova društvenokritička scena provincijalizovala i zatvorila u sebe i svoje autohtone miomirise, pa ne daje nikakvoj belosvetskoj „promaji“ ni da priviri: sve što se dešava važno je jedino ukoliko se nekako može odnositi na „nas“, ako direktno korespondira s nekom neuralgičnom tačkom novije istorije našeg neprovetrenog Svračijeg Zakutka. U protivnom nas ne zanima.

O glasovitom sam Grasovom „bombaškom“ angažmanu pisao kad je tome bilo vreme – tokom samog bembanja – a na ovom istom mestu. I tome se ne kanim vraćati zarad onih koji sporije kapiraju, hvala lepo. U ovoj je stvari važno to što su se i za i protiv NATO intervencije izjašnjavali intelektualci svih zamislivih provenijencija, i tu ama baš ništa – tada znano ili neznano – u vezi s Grasovom ratnom biografijom nije igralo nikakvu ulogu. Naprosto, bilo je i ostalo irelevantno. Ali avaj, kad Palanka zabalavi, ona ne zna za drugo nego za brundanje svog jednog-te-istog refrena, kao neki pijani svat koji riče neku svoju melodiju, dok cela svadba peva nešto drugo. Pa se onda na kraju ipak umori, sedne i zaćuti, sve se čudeći: šta je, bre, ovim ljudima?