Pošto vidim da neće niko drugi, evo ću vam ja, turboexkluzivno, otkriti jednu veliku tajnu. Sećate se svi one antologijske gučanske fotke, na kojoj Drug Mrka na tople očinske grudi prima neutešnog Domaćina Velju, a ovaj žmirka u poziciji zvanoj „spreman sam da ćapćam na sisi“. Elem, šta je Drug M. tom prilikom rekao Velji, a što je ovog tako raznežilo? Rekao mu je da, avaj, nema ništa od njegove Ibarske autodžade do Požege, a preko rodnog mu sela, jerbo je Koridor 10 stvar od prečeg državnog interesa, ali da ćemo se ipak i tim poslićem pozabaviti, ali posle. Što reče Đenka: radićeš i ti ovo, kume, ali posle…
U ovom delu sveta, izgradnja puteva (i pruga) vazda je bila političko pitanje par ekselans. Svojevremeno je u Srbiji radikalsko-narodnjačka (!) ordija nadigla dreku protiv probijanja železničke pruge kroz šarmantno zapuštenu srbijansku šikaru, jerbo da će s prugom i Gvozdenim Konjem ovamo doći svakakvi strani i nastrani ljudi i običaji. I, jesu li bili u pravu? Dašta da jesu. Dalje, u Sloveniji je onomad, na vrhuncu titoizma, izbila politički dalekosežna i traumatična „cestna afera“, a u isto vreme u Hrvatskoj je buknuo famozni Maspok, među čijim je glavnim refrenima bio zahtev za izgradnju autoputa Zagreb–Split. Od koje, tjah, tada nije bilo ništa jer je procena prioriteta u saveznom vrhu bila drugačija. A sada taj autoput postoji – eto, čisto da znate zašto se zapravo Hrvatska ocepila…
Drumovi su ovde, dakle, čista politika, mada, jašta, tako ne bi trebalo da bude; no, upravo se o tome radi: bolesna društva, društva nahvao i naglavačke, takva su baš zato što su pojmovi i vrednosti ispretumbani na najmahnitiji mogući način. Saga o virtuelnoj džadi Horgoš–Požega deo je upravo takve priče. Tu je, naime, na jednu stvarnu magistralnu saobraćajnicu (od mađarske granice do Beograda) na silu Boga nakalemljen teško izgradiv i savršeno neisplativ autoput do Požege; priča je, dakle, od početka loše mirisala, i na kraju je nužno izdahnula u sopstvenoj nesolidnosti. Šta je bio neotklonjiv problem s tim autoputem? Jeste, i to što je to bio čist političko-propagandni projekat koji je jednom preko svake mere nadobudnom ministru trebalo da bude zadužbina (sto mu gromova, u stara vremena, na koja se Kriptodomaćini stalno pozivaju, ljudi su zadužbine podizali od sopstvenog novca!), i to što taj put (ekonomski) „ne vodi nikuda“, kako je brutalno tačno rekla Verica Barać, no pre svega iz jednog sasvim trećeg razloga: zato što je to besmisleno požegačenje jasno pokazivalo nepodnošljivu zbrku i konfuziju identiteta u koju je Srbija upala.
O čemu se radi? Pre svega, ovo je zemlja koja najpre mora da izgradi autoput do mađarske, bugarske i makedonske granice, pa tek onda može da razmišlja o ostalom. Zašto? Zbog „internacionalističkih obaveza“ i zato da bude na usluzi susedima i Jevropi? Nećete verovati, to je tek duboko na drugom mestu; na prvom mestu je to zato što će Srbiji to da se isplati: koliko god da uloži u to, vratiće joj se stostruko, više nego solidnim prihodima, ne samo od putarina nego od svega što ide uz masovni poslovni, teretni i turistički tranzit; ako tih autoputeva ne bude, i to najkasnije za godinu-dve, Srbija ide pravo u finansijski čabar, jer se tranzit prebacuje na Rumuniju, koja je kao članica EU ionako u startnoj prednosti (niks granice, carine, smaranja…). Računica je, dakle, savršeno jasna.
Zašto se onda, umesto da se sve snage bace na to, nekoliko godina protraćilo na fantaziranje o projektu „halo, Požega“? Uz gorenavedene razloge, ima još jedan, meni posebno zanimljiv: zato što je taj drumski fantazam savršen mentalni odraz beslovesne autarhije koštuničarsko-veljinske Srbije, zato što je ta požeška fatamorgana oličenje jedne pogubne „ideološke“ nastranosti, koja je kao mrena zamaglila pogled na stvarnost. Naime, sve što se stvarno povezuje putem od Beograda do Požege jeste jedan deo Srbije s drugim delom Srbije. Pa dobro, zar u tome ima nečega lošeg? Naravno da nema, ali jedna siromašna zemlja nema ni načina ni rezona da to gradi pre nego što završi one najneophodnije, zaista magistralne autoputeve. Čak i da se produži ta džada sve do južnog Jadrana, to je i dalje samo veza s malenom Crnom Gorom, i ništa više. Manite me priča o „luci Bar“, to je odviše smehotresno u poređenju s famoznim „koridorom“.
Sve je to bilo džaba, forsirana je gubitnička „požeška“ priča. Zašto? Zato što „koridor 10“ naprosto nije pogodan objekat za raspredanje nekakve patriotičeske naracije, u njemu nema baš ničega romantičnog i emocionalno upotrebljivog. On je Srbiji samo neophodan, i baš ništa više. I utoliko se na njemu ne mogu sticati retorički poeni i graditi imidž zavičajnog Dobrotvora; štono bi se reklo, „koridor 10“ nekako nema dušu, dok je autoput za Požegu sav od duše sazdan: nikakve druge, vidljivije supstance tu i nema. Da je ima, uostalom, odavno bi se našao neko ko će da ga gradi pod korektnim uslovima, jer bi u tome našao svoj interes, a nama bi ostavio da se duševljujemo do mile volje. Hrvatska, recimo, direktno i indirektno veoma lepo zarađuje od autoputeva za Split i Rijeku: oni bitno unapređuju njen jadranski turizam, zlatnu koku Hrvatske. Oni, dakle, nisu građeni samo zato što je premijer Splićanin… Ničega sličnog nema u „požeškom“ slučaju, osim ako zaista ne mislite da će pola Evrope da pohrli na Zlatibor… u kojem slučaju vam ionako nema pomoći. Uostalom, zašto Hrvati nisu gradili, recimo, podravski autoput od Zagreba za Osijek, zar su Osječani šugavi, zar su manje vredni? Ta nisu, samo nemaju dobru deviznu podlogu…
A što se Požege tiče, to je lepuškast gradić pun pametnog sveta; bio sam tamo više puta, sa zadovoljstvom. Kako sam došao donde? Ibarskom magistralom, naravno. Kao što njome svako malo, po suncu i po snegu, idem u Valjevo, a bogme i u Čačak, Užice, Kraljevo, Novi Pazar… Hoću da kažem: znam ja dobro šta je Ibarska, hvala na pitanju. Bogami, tamo bi dobro došao jedan pravi autoput, onako za našu dušu; valjda ćemo jednom i to dočekati. Ali, prvo zarađuj, pa posle troši! Obrnuto, kao legitimno načelo, postoji samo u socijalizmu, i u nacionalizmu. Zato oni i jesu tako naopaki.
