Pouzdani svedoci kažu da u veliku, žutu, elegantnu, mada malo fucnutu zgradu na Savskom trgu u Beogradu i dalje svakog dana dolaze ljudi koji su namerni da odande, iz te zgrade, otputuju nekuda: da na šalteru kupe kartu za voz, sednu u voz i otperjaju negde gde nema „Beograda na vodi“. Odatle se, međutim, više nikuda ne može otputovati, osim ako imate vremeplov. Ta zgrada više nije Glavna železnička stanica, mada je svi i dalje tako zovu, a mnogi će je tako zvati i kada više niko ne bude pamtio da je svetom kadgod hodio neki Vesić Goran, ili kako se već sve to zove. Jedan novinski opisivač svedočio je zbunjenosti nekog starijeg gospodina, putnika u propalom pokušaju, koji je na kraju, nemoćno šireći ruke, zavapio nadležnom ili nenadležnom licu zatečenom u blizini: „Pa dobro, koliko će ta rekonstrukcija da traje?“. To, kao biva, rekonstrukcija železničke stanice, zarad koje su vozovi privremeno izmešteni na neka druga, misteriozna mesta u delovima grada u koje većina nogu njegovih građana niti je kadgod kročila, niti znade kako se tamo uopšte kročava. Čoveku prosto nije ulazilo u sistem da se ne radi ni o kakvoj „rekonstrukciji“, da je Železnička stanica naprosto zatvorena, zatrpana, likvidirana, anihilirana, da je više nema, da je mrtva kao Dodo. I možete vi njega sto puta proglasiti neobaveštenim idiotom – što na jednom, površinskom nivou on svakako jeste – ali u nekom je dubljem smislu građanin sasvim u pravu što odbija da pojmi šta se zapravo dogodilo: ima tako nekih stvari koje nije etički pojmiti, jer pojmiti znači uvažiti, a uvažiti znači prihvatiti, a prihvatiti znači složiti se, odobriti. Možda baš zato, govorni automati u gradskim autobusima i tramvajima koji prolaze pored one lepe i fucnute zgrade i dalje govore: „Glavna železnička stanica“. Tehnički, to je već dezinformacija; suštinski, to je i dalje istina. A šta drugo, uostalom, da kažu: „Budući muzej Nemanjića“?! ili možda „Živ simbol našeg poniženja“?! Mada, kad razmisliš, ovo potonje možda i ne bi bilo tako loše rešenje.
S Beogradskom autobuskom stanicom (BAS) neće biti bar tog, „najavljivačkog“ problema, jer ona se u vozilima GSP-a i na njegovim stanicama ni do sada nije tako zvala, nego, verovali ili ne: „Ekonomski fakultet“. E sad, svaka čast Ekonomskom fakultetu, ali da u glavnom gradu neke države takoreći ničim nije označen glavni saobraćajni punkt međugradskog i međunarodnog tipa (jer, mnogo više putnika tu dolazi i odande odlazi nego sa bilo koje železničke stanice ili sa aerodroma), e pa – to postoji i može da postoji samo u Beogradu. „Srećom“, uskoro će taj bizaran nesklad objavljene i stvarne stvarnosti biti otklonjen. Kako? Tako što će „stvarna stvarnost“ u vidu Autobuske stanice jednostavno biti ukinuta, otklonjena, anihilirana, ubijena kao tapir u lovačkoj orgiji bahatih nesvrstanih lidera, a potom će njena lešina biti ćušnuta negde daleko od svega, gde će je pronaći samo najhrabriji i najpronicljiviji istraživači, a ostali će očajnički bazati gradom u uzaludnom nastojanju da ga nekako napuste: vozom se ne može, već su se umorili pokušavajući, a sada više neće moći ni autobusom. Ne što autobusa neće biti, nego što će biti nemoguće ući im u trag: nestajaće negde u Bermudskom trouglu neke sremske pustoline, u šipražju do kojeg će se uspeti probiti samo oni najveštiji. Nije da će to nekoga zabrinuti, naprotiv: evo, recimo, onaj Vesić, ili šta to već jeste, biće zadovoljan povećanim brojem noćenja onih koji neće imati drugog izbora nego da kampuju širom Beograda sve dok slučajno ne nalete na ono jedino mesto u tom lavirintu odakle se iz njega izlazi.
A znate li šta će biti kada napokon uklone Beogradsku autobusku stanicu? Mesecima će, možda i godinama, tamo, na to mesto gde je nekada bila stanica – pa makar i zakrabuljena ekscentričnim pseudonimom „Ekonomski fakultet“ – dolaziti ljudi u nameri da odande, sa tog mesta, otputuju nekuda, bilo gde gde nema „Beograda na vodi“, ali to dakako neće biti moguće, na njihovo ogromno čuđenje, na njihovu iznenagjenost i uvregjenost, jer kako sad to da je neko uzeo pa ukinuo autobusku stanicu?! Pa gde to ima da se ukidaju autobuske i železničke stanice?! Naći će se tu i neki gospodin u elegantnom, mada malo fucnutom baloneru i sa starinskim kišobranom poslednji put opravljenim u onoj radnji na Dorćolu, koji se baš bio namerio kod svojte u Kikindu, doklativši se sedmicom čak sa Bulevara, pa će u čudu priupitati prvo nadležno ili nenadležno lice da „do kada će trajati ta rekonstrukcija“, a neki će mu se mangaš iza leđa keziti vrteći prstom oko leve slepoočnice. Tako će to biti, časna reč, i to je sve što će uopšte biti, a sve drugo je već bilo; tačnije: nije bilo ništa, i nikada ničega više neće biti, kako je već među mrcima i red, jer kud bismo dospeli da sad i mrtvaki počnu da prave rusvaj i dižu neke svoje bune, pa još iz trivijalnih razloga sebičnog građanskog konformizma, koji su njihovi (takođe mrtvi, šta mrtvi –najmrtviji!) ideolozi nekada nazivali „javni interes“? Elem, da ima biti još nečega, valjda bi ga bilo, ali ga nema, niti je u najavi. Ništa se, baš ništa neće dogoditi što bi makar uznastojalo da spreči ovakav razvoj događaja, kao što se ništa nije dogodilo ni oko Železničke stanice i kao što se, sada sam već siguran, ne bi ništa dogodilo ni kad bi neki Vesić, kao metafora nekog Vučića ili kakav je već latinski naziv te društvene bolesti, najavio da će prosto porušti, na primer, celu opštinu Zvezdara sve sa stanovništvom koje će istom prilikom biti zatrpano, ili da će obrisati ceo Zemun i na njegovom mestu posaditi plantaže mušmule ili dženarike. Grad Beograd snom mrtvijem spava, sve s njegovim tzv. nezavisnim medijima, tkz. opozicijom, nav. građanskim aktivistima, so called slobodnim građanima i ostalim oblicima neživota koji se predstavljaju kao oblici života s takvim manjkom energije i uverenja da im ni ogledalo više ne šalje poželjnu povratnu informaciju, nego tek posmrtnu masku. Kako dunuti u to ogledalo, kako udahnuti život u samosahranjeno pokojništvo od milion i kusur
ljudi? Ne znam, jedino možda da uvezemo demonstrante iz Rumunije, tamo ih imaju toliko da ih je većina tehnološki višak, tj. da su u dijaspori?!
Bilo kako bilo, bageri već rade tamo oko nekih magacina između BAS-a i bivše, a zauvečne Glavne železničke stanice, i već će do oktobra-novembra tamo biti privremeno premešteni tzv. dolazni peroni BAS-a, jer ovi koji to sada jesu evo su hitno već zatrebali nepostojećem stanovništvu Beograda na vodi, kojem treba sagraditi vrtiće, škole, samoposluge i svu drugu infrastrukturu neophodnu za život virtuelnih stanovnika jednog virtuelnog kvarta u koji je uloženo nezamislivo mnogo stvarne koruptivno-mafijaške nege i sprege.
Kada se taj posao oposli, krenuće se u rušenje samog BAS-a i u njegovu selidbu u nešto što se u šali naziva Blok 42, a što se nalazi tamo negde na Novom Beogradu, znam čak i gde, ali ne bi vam vredelo da vam objašnjavam, jer je na pola puta između Niotkuda i Nikuda, baš kao da je ispalo pravo sa stranica Viktora Peljevina. Jer, takvi su vam ovi otmičari naših gradova i naših života koji su sve ovo smislili: ako im je već do Rusa radije čitaju Zahara Prilepina, ali njih ne čita nadareni, ali priprosti Prilepin nego prozorljivi šamani kao Peljevin i Sorokin, koji znaju sve o njima, to je za njih laća jer su ovi naši gulanferi ionako samo blede provincijske kopije mnogo opasnijih ala kakve postoje u njihovoj matuški Rusiji.
Šta će mi sad ove literarne asocijacije i postmoderističke kerefeke, pita se pošteni čitalac koji bi da razazna „jasnu kritičku reč“, tako jasnu da je lako odgonetljiva i za sricanje, ali hej, nisam ja ovde taj koji je mahniti postmodernista, nego su to otmičari naših gradova i naših života, a ja sam samo skromni kritičar kojem je posao da ih smesti u odgovarajući stilski pravac. Jer, pazite sad: ne samo da je izmeštanje BAS-a (baš kao i Glavne železničke) iz centra grada i sa takoreći svima dostupnih i zgodnih lokacija samo po sebi smišljeni i iz koruptivno-mafijaških motiva učinjeni urbanistički, saobraćajni i društveni zločin, nego BAS zapravo i nema gde da bude preseljen, pošto novog BAS-a nema, nego tek treba da ga bude jednog lepog dana, u vidu besmisleno prenabudženog, megalomanskog objekta na onoj pustolini novobeogradskoj. A takav postoji samo kao pompezna maketa, baš kao ona maketa BNV u zgradi Geozavoda, i nemale su šanse da maketa zauvek i ostane. Beogradu, uostalom, realno ni ne treba takvo čudo, a pogotovo ne tamo. Pa dobro, kako će onda stanica biti preseljena? E, tu na scenu stupa zaumni postmodernizam kakvog nema ni kod obojice Jerofejeva zajedno: pre nego što se jednog lepog dana, a možda i pre, izgradi nov stanica, Grad će izgraditi nešto što se zove Aneks stanice, pa će onda BAS „privremeno“ sa sadašnje lokacije preseliti u taj Aneks, takođe tamo u Bloku 42 (do kojeg je, da vas utešim, lako doći, jer se nalazi tačno između blokova 41 i 43). Imaćete, dakle, aneks nečega što nemate, postojaće aneks nepostojećeg objekta, što ne zvuči mnogo manje sumanuto nego da imate zgradu koja načelno ima dvadeset i dva sprata, ali joj trenutno nedostaje onih donjih šesnaest, koji će biti izgrađeni u boljim vremenima, a do tada ćemo se zadovoljiti ovima od sedamnaestog pa do vrha. Ako to nije čista literatura, onda ne znam šta je. Zapravo znam, da se ne lažemo, a znate i vi, a znaju i oni koji nam sve ovo rade. Ne zna, za sada, jedino onaj zbunjeni gospodin koji još strpljivo čeka kraj rekonstrukcije Železničke stanice, ne sluteći još da će isto tako čekati i kraj rekonstrukcije BAS-a, a Kikindu u koju je bio namerio kanda više nikada videti neće, možda zbog toga što nikada više neće pronaći autobus, a možda i zato što na mestu Kikinde niknu polja lavande, vetropark, lunapark ili bilo šta drugo, ili prosto Ništa, kao duhovni simbol i jarbol bilo kojeg vesića, ili šta se već pojavljuje kao lokalna maska bilo kojeg vučića, ako je to ime naše samoskrivljene propasti.
