Strašna je nesreća zadesila Kikindu i okolinu, čak ceo severni Banat: novo uredništvo opštinskog radija takorekuć dekretom i preko noći ukinulo emitovanje ekološki nepouzdanih „narodnjaka“, pa je deo severnobanatskog stanovništva s tovrsnim parakulturnim potrebama zapao u tešku apstinentsku krizu, s mogućim fatalnim ishodom. „Narodnjaci“, naime, nisu samo gomila neobičnih zvukova pomalo nalik na neke najrudimentarnije oblike muzike: oni su „pogled na svet“, svakodnevni obred, ritual poput ispijanja kafe, zvučna kulisa rutine „običnog“ života, ali i onaj simbolički „marker“ važnih životnih trenutaka koji se – u ovoj kulturkentaurski pervertovanoj vrsti moderne „medijske svesti“ – zapravo nisu ni dogodili ako nisu ponosno obznanjeni u Željama, čestitkama & pozdravima, najpopularnijem informativnom programu od Đevđelije do Velike Kladuše, dakle u celom jednom malom „civilizacijskom krugu“ ratničko-ratarske kulture izložene „drami modernizacije“. Oni su, dakle, pravi soundtrack kulture i života „seljaka“ koji – ključno određeni, impregnirani i indoktrinirani populističkom medijskom think pink kulturom koja im dolazi iz pravca Svetala Velegrada! – žive „gradski“, te „građana“ koji, svetonazorno, zapravo žive „(kvazi)seoski“. A radi se, dakako, o jednim te istim ljudima, samo se jedan brat „dao na škole“ – srednja gumarska, smer opanci sa šiljcima – a drugi ostao da „radi zemlju“ i čuva pradedovsko ognjište. Tom su i takvom svetu, dakle, mladi, obrazovani i medijski potkovani momci i devojke koji su posle „revolucije“ osvojili Radio Kikindu sada kulturteroristički uskratili jedno od retkih besplatnih životnih zadovoljstava… „Nije teško biti fin!“ – kao da novi radijski ljudi poručuju dosadašnjim abonentima egzistencijalističkog refrena „daću, daću, daću nego šta ću“, a ovi ih zblanuto gledaju, i dalje ne verujući šta ih je ovo snašlo: ta, zar je moguće da je Novi Svetski Poredak prodro i do poslednjih severnobanatskih zakutaka i sada rovari sa svojim kulturnim imperijalizmom?! E, u očin…
No, pošto se neke tradicije ne predaju tako lako, a ljudi moraju i dalje da taljigaju kroz ženidbe i udadbe, rođendane i daće, ispraćaje u vojsku i u penziju, možda će se uskoro zapatiti nove, urbane ŽČ i Pozdravi ovog tipa: „Dragom unuku Stevici Momčilovu iz Mokrina srećan odlazak u vojsku u Preševo žele deda Živa i baba Julka, uz pesmu Killing In the Name grupe Rage Against the Machine„; ili, recimo: „Dragoj kćeri Milici Deđanski iz Novog Miloševa srećno sklapanje braka sa Savom Pandurovim iz Bašaida žele otac Mita i majka Nadica, uz pesmu Can Your Pussy do the Dog grupe The Cramps, i uz poziv komšiluku da posle svi svrate na rave–party„… I tako dalje: srećan Božić uz Marilyn Manson, ugodan boravak u bolnici uz Come On Die Young grupe Mogwai, prijatno popodne uz Einsturzende Neubauten…
No, ima li ičega (sub/kontra)“kulturnog“, a da nije istovremeno i „političko“, po raznim svojim implikacijama i komplikacijama? Naravno da nema: evo, građanin Željko Pavlović, funkcioner lokalnog ogranka Demokratske stranke Srbije, već u više navrata, a sve u ime svoje „baze“, vrlo ozbiljno i uporno zahteva da se na Radio Kikindu o’ma vrate narodnjaci… Verujem da građaninu Pavloviću lično nije do narodnjaka – gospodin privatno zasigurno preferira Richarda Wagnera, a „Valpurgijsku noć“ zna naizust, od sumraka do svitanja! – ali šta će, nije mu lako, javljaju mu se očajni ljudi sa sve alarmantnijim psihosomatskim tegobama (tzv. cold turkey) nastalim usled naglog prestanka unošenja Jelene Karleuše u organizam. Otuda g. Pavlović, kao legalno i pošteno izabrani narodni tribun, mora da vodi računa o narodnom zdravlju i, bogami, Zdravom Narodnom Duhu, kojeg nema bez brižljivog negovanja Autentičnih Nacionalnih Vrednosti kao jedine brane Odnarođivanju…
I tu je negde onaj „politički“ Catch 22, s dometom daleko izvan kikindskog atara: g. Miroljub Lješnjak, visoki funkcioner DSS-a, ponosno saopštava pre neku nedelju u intervjuu Bulevaru kako je osnovna razlika između njegove stranke i njenih (od muke i nevolje) koalicionih partnera u DOS-u u sledećem: „Oni su pokupili kadrove SPS-a i JUL-a, a mi smo pokupili glasače SPS-a. Protiv takve podele nemam ništa.“ Ovo je jedna od onih epohalnih izjava čije značenjske i znakovite dalekosežnosti Izjavljivač ne može biti svestan (jer bi inače valjda ćutao). Hvaleći (sasvim prirodno) svoju „robnu marku“, g. Lješnjak zapravo naglašava izvesnu, navodno očiglednu, nesumnjivu i samorazumljivu moralnu superiornost vlastite stranačke pozicije; za političku stranku koja retorički insistira na „moralnosti“ kao jednoj od keywords sopstvenog samorazumevanja, ovo nikako nije sporedna stvar. Hoće (nam) se, dakle, reći da su čuveni „preletači“, razne sitno i krupno profiterske jajare, secikese i šušumige, prebegli Drugima, a DSS-u je ostao, na njegovo zadovoljstvo, „priprosti“, neiskvareni plebs, oni vazda deklasirani i potiskivani orvelovski „proli“, dražesni srpski boldrici (v. „Crnu Guju“) koji ne traže ništa osim malo jednostavne „muzike za dušu“ i poneku toplu reč: tačno toliko im je davao Slobodan Milošević, i dugo su mislili da je to dovoljno. Sada su pronašli novo utočište, novi Topli Dom u kojem će veselo reprodukovati postojeće obrasce, zalivajući svoj sparušeni kultur-autizam do u lošu beskonačnost, a sve tapšani po ramenu od novih Tribuna, prvosveštenika „narodnjačkog kontinuiteta“, koji je, dakako, najmanje muzički. Jer, „muzika“ je ovde samo simptom, ospoljenje opšteg stanja, ličnog i društvenog; zaštitnici „narodnjaka“, ponosni baštinici (više)decenijski Hipnotisane Gomile koju im je Hažanin ostavio u amanet, zapravo su Apostoli Večito Istog. Zato bi, a ne zbog sirotih „narodnjaka“ kao takvih, njihova prevaga uistinu bila nesaglediv kulturni poraz, epohalni uzmak, degenerativni proces čiji bi soundtrack bio eklektički miks grlenih trilera pevaljke-udovice ratnog zločinca, i meketavog popovskog zapevanja; u prevodu: Serbia – Sounds Grobal!
