Nije tačno da nova vlast okleva kad je u pitanju isterivanje pravde, evo ispravljena je nepravda koju su kraljevskoj familiji naneli Tito i kompanija: ministar policije Zoran Živković svečano je predao izvode iz matične knjige državljana Jugoslavije Aleksandru Karađorđeviću, Katarini Karađorđević te njihovim sinovima Aleksandru, Filipu i Petru (ova imena će čim se okonča štrajk prosvetnih radnika imati da zna svaki učenik).
Sam princ Aleksandar, odranije poznat kao duševan čovek, zaplakao se kad je video izvode, članovi Krunskog saveta progutali su oko dvadeset knedli, iz grudi ambasadora Jankovića oteo se antički uzdah, jedini koji je donekle suspregao naviruće suze bio je savetnik ministra policije gospodin Vesić – zahvaljujući njegovoj pribranosti agencija Beta u prilici je da čitalaštvu prenese storiju o radosnicama u Londonu.
Mi koji smo u Titovo doba učili poznavanje društva tek sada vidimo koliko je sve to bilo tužno, to sa prestolonaslednikom koji se imao roditi u izbeglištvu: čeka ga (možda ga i ne čeka) presto, a pupak mu presečen u ostrvskoj, tuđinskoj premda savezničkoj zemlji! Nama je ponavljano kako su kralj i njegova klika kukavički pobegli iz zemlje („ostavivši narod na milost i nemilost okupatoru i njegovim slugama“), sad se vidi da je to bio usud Karađorđevića, usud gorak toliko da su britanski kralj Džordž Peti i tadašnji premijer jednoglasno odlučili da se porodilji, babici, guvernanti, dvema dojiljama, sobarici i dadilji u hotelu „Kleridžis“ obezbedi smeštaj, slušaj mene, dobro nisam rekao nužni smeštaj, smeštaj dobija svetina kad se u građanskom ratu nađe podalje od kuće, 1945. godine kraljevskoj familiji dodeljen je apartman 212, koji je prethodno proglašen jugoslovenskom teritorijom! Jesu li Englezi imali pravo da hotelski apartman jednostrano prisajedinjuju teritorijama koje su do tog momenta oslobodili partizani i Crvena armija? Razume se da nisu, iza humanitarne akcije stajao je oveštali, dosadni britanski antikomunizam, Čerčil je u rukavu čuvao adut protiv partizanštine (sa kojom je na frontu uveliko sarađivao), ali nas to više ne interesuje, naše je da ovu teritoriju i dalje koristimo kao neotuđivi deo SR Jugoslavije! Koliko znam, apartman 212 dodeljen nam je na neodređeno vreme, nije bilo rečeno „dok mali ne prohoda“, „dok ne postane punoletan“, „dok ne reši stambeno pitanje i pitanje prestola“, apartman je, ako negde gadno ne grešim, i dalje naš.
Karađorđevići će se useliti u Beli dvor, zašto prethodni stanar Belog dvora ne pređe u njihov londonski apartman? Između Miloševića i Karađorđevića odigralo bi se nešto kao zamena stanova… Zaista, ako je 1941. godine za porodicu Karađorđević boravak u Jugoslaviji bio opasan, neprijatan, škodljiv po zdravlje itd., šezdeset godina docnije Jugoslavija postaje nezdrava za drugu jednu porodicu. Šta? Nije to isto? Ono 1941. bio je kralj, ovo je predsednik, i to bivši? Ništa nije potpuno isto, ali ništa nije ni potpuno različito: ono što je za kralja Petra bilo zasedanje AVNOJ-a, za Miloševića je bio peti oktobar, i u jednom i u drugom slučaju imamo prevrat i imamo pojedinca kome je bolje da bude u Londonu nego u Beogradu.
Voleo bih da Sloba tamo odsedne. Ali da niko ne zna. On uveliko u Londonu, a ovde se radi na prednacrtu zakona o izručenju građana SRJ međunarodnim sudovima, pa kad će taj prednacrt, uskoro, uskoro, stručnjaci DOS-a napisaće ga za osam i po meseci… U međuvremenu organi gonjenja grozničavo rade, pravnici, njih nekih sedam hiljada, danonoćno izučavaju jedni katastarske knjige drugi propise opštine Stari grad ne bi li našli neku začkoljicu pomoću koje bi Miloševića poslali sudiji za prekršaje, dok dlanom o dlan prođe osamnaest meseci, o, evo istraga daje prve rezultate, javnost skandalizovana, idol nacije švindlovao placeve, geometri potvrđuju nezakonito proširenje dvorišta, sad je stvarno gotov, avaj, opet prolaze meseci, Sloba se ne pojavljuje ni na jednom od tri ročišta, taman da ga silom privedu, naiđe doček nove 2004, pa Božić, ali, ali, na treći dan Božića (Sv. Stevan) patrola MUP-a zapućuje se u Užičku. Garda koja je početkom 2001. svojim telima čuvala telo predsednika Miloševića već nije tako mnogoljudna niti onako reprezentativna kao na početku, jedni podlegoše prehladama, druge pokosi toplotni udar, mnogi po ugledu na partizane podobijaše tifus, nekolicina dobi fras, uglavnom, policija nailazi na svega dve gardistkinje, ove pružaju bogme žilav otpor, u dvodnevnoj razmeni vatre jedna biva ranjena u krsta, druga se zagrcnjava od suzavca, ispušta pušku M-48 i ranjava sebe u kuk; shodno Ženevskoj konvenciji rana joj biva propisno previjena, kuk imobilisan, specijalci uleću da već jedared skleptaju uzurpatora građevinskog zemljišta, kad – kuća prazna!
Za to vreme, u londonskome hotelu „Kleridžis“, u apartmanu broj 212, Branislav Ivković daje intervju BBC-ju: „Da, tačno je, već dve i po godine ovde boravi predsednik Milošević, upravo iz ovog apartmana rukovodi Partijom. Partijom. Govorim tiho ne zato što se nečega bojim nego zato što predsednik odmara od dva do četiri, da, ovde boravi kao patriota, ovo je neotuđivi deo jugoslovenske teritorije, a vi ste gosti Socijalističke partije Srbije… Dokle misli da ostane ovde?… A dokle međunarodna zajednica misli da misli tako kako misli?! Ostaće u apartmanu dok se ne steknu uslovi za njegov povratak u Beograd…“
Zar nam to ne bi svima služilo na čast? Scotland Yard ne sme da upadne jer to nije njihovo, jugoslovenska policija neće da se ponižava i da traži britanske vize, predsednik Koštunica ostaje legalista i čovek koji drži reč – Miloševića nije isporučio Tribunalu, a opet, niko mu ne može reći da u Beogradu toleriše građanina osumnjičenog za ratne zločine.
Sve je ovo lepo, i više nego lepo, ali kako da Milošević stigne do Londona, hoće li glatko dobiti ključ našeg apratmana? E, to je već njegova briga, nova vlast nije luda da se u to petlja! Kad bi mu u bilo čemu izašla u susret, to bi se odmah raščulo, zli jezici bi rekli, a, zato se sastao sa Koštunicom… Od nove vlasti biće dovoljno ako Miloševiću ne bude na smetnji. Bio bi sevap i bio bi red da ga ne uznemirava do nove godine (šefu policije bilo je dato pet meseci da se suoči sa sudbinom, dojučerašnjem predsedniku pripada godinu dana lufta): ako je bio maher da onoliko zlato i onoliku gotovinu pošalje napolje, umeće i sebe nekako da izveze.
