Sukob niskog intenziteta između kablovskog operatera SBB i javnog medijskog servisa Srbije RTS-a traje već godinama. Pošto je SBB preuzeo vodeću (neki će reći monopolsku) poziciju u kablovskoj distribuciji TV signala, stvorili su se uslovi da ovaj sistem, u većinskom vlasništvu američke KKR grupe pokaže svoj uticaj u odnosu na RTS. Prvi, simboličan korak bilo je sklanjanje RTS-ovog Prvog programa sa prvog mesta na listi ponuđenih TV kanala u osnovnom paketu. Ovaj operater korisnicima ne daje mogućnost da menjaju redosled kanala, pa je tako prvi TV kanal koji ćete videti kada uključite TV aparat sada informativni kanal N1. Ovo je, inače, kanal koji je u vlasništvu operatera, baš kao i nekoliko sportskih, lovačko/ribolovačkih, filmskih i dečijih i Grand-muzičkih programa. Naime, prema našim propisima, moguće je da kablovski distributer ujedno bude i proizvođač sadržaja (kontenta), čime se u značajnoj meri ugrožava sloboda medijskog tržišta, odnosno, određeni kanali mogu biti privilegovani bez obzira na njihovu gledanost.
RTS je reagovao burno pokušavajući da dokaže da lista kanala mora da se formira prema gledanosti, odnosno relevantnosti određenih programa. Takođe, RTS se žalio i kada je SBB kupovao manje operatere osvajajući još veći deo tržišta, ili kada je podigao cenu svojih usluga bez prethodne konsultacije sa nadležnim regulatornim telima. Inače, u priči o srpsko-američkom sukobu na kablu upadljivo nema stavova ni mišljenja zvaničnih i nadležnih tela.
Međutim, rat se istinski rasplamsao kada je na red stigao prenos RTS-ovih kanala za gledaoce u dijaspori. Prvo smo videli saopštenje United grupe, u čijem sastavu je SBB, ali i sistemi prenosa TV signala putem interneta ili satelita kojim se RTS opominje da je nerazumno povećao cenu svojih programa, pa će ih operater izbaciti sa liste kanala za gledaoce u dijaspori. Navodno je RTS desetinama skuplji od BBC-a i ne dozvoljava usluge odloženog gledanja programa koje operater nudi svojim gledaocima. Moram da naglasim kako su saopštenja obe strane u sukobu veoma štura i teško je odgonetnuti šta se zaista događa jer je ovu vest RTS odbacio kao netačnu i opisao je kao pokušaj pritiska na Upravni odbor RTS i njegove odluke.
DIJASPORA I REJTING: Tabloidi su odmah ovo opisali kao oduzimanje prava Srbima širom sveta da putem Total TV-a ili kablovskih distributera u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji ili Crnoj Gori gledaju program iz matice. Istini za volju, RTS je nedavno pokrenuo i svoju veb-platformu RTS Planeta, gde se kao i na IPTV sistemu Telekoma putem interneta mogu gledati programi RTS. Ipak, naša dijaspora u regionu je sklonija da televiziju gleda na kablovskoj, a ne putem kompjutera. U ruralnim predelima, u staračkim domaćinstvima, u vrletima Dalmatinske Krajine teško ćete naći dobar internet signal, al i veštinu da se on koristi.
Rečeno jezikom tabloida – američki distributer, koji je ostvario dominaciju u regionu, odsekao je naše zemljake od rodne Srbije u medijskom smislu. Ma kako ovo bilo pojednostavljeno i senzacionalističko shvatanje, televizija je zaista način za ostvarenje geopolitičkog uticaja. Ovo je naročito vidljivo, recimo, u Bosni i Hercegovini gde osim Federalne televizije, kantonalnih televizija i Pinka, imate neprekidno borbu za gledaoce između RTS-a i HRT-a. To se vidi ne samo u emisijama informativnog karaktera, već se detaljno mere reklame, jezik, serije i filmovi, sportski prenosi, rijaliti program i estrada – sve do turskih, srpskih ili hrvatskih serija. Dakle, rejting u dijaspori ne znači samo gledanost već i uticaj, odnosno vezanost za jednu ili drugu komšijsku zonu kulturnog ili estradnog uticaja.
Meni se, ipak, čini da je ovaj sukob RTS-a i SBB-a pojavni oblik jednog mnogo većeg i važnijeg procesa. Očigledno je sa razvojem tehnologije značaj distributera nadmašio proizvođača programa. To, naravno, znači da je usledila opšta globalizacija i komercijalizacija sadržaja u koju će se sve teže uklopiti kvalitetan i ozbiljan program kakav pravi RTS. Sve manje prostora će biti za emisije iz kulture, programa za decu, emisije koje se bave društvenim temama, ekologijom, za prenose iz Skupštine, ukratko za sve programe koji nisu iz oblasti zabave ili sporta. Mi, praktično, u Srbiji gledamo u oblasti televizije ono što smo pre više od decenije videli u oblasti štampanih medija kada su praktično istrebljena ili marginalizovana sva profesionalna i nekomercijalna izdanja.
U oblasti mobilnih operatera, takođe nezvanično, sve češće se pominje mogućnost da United group postane uskoro vlasnik Telenora, čime će se dominacija ostvariti i stvoriti jedinstvena platforma koja će vam, kao i kod našeg Telekoma, ponuditi paket sa fiksnim telefonom, mobilnim brojem, internet provajdingom i TV paketima. Na tržištu će očigledno ostati samo dva velika igrača – a to će biti mobilni i internet provajderi, koji će optičkim kablom pokriti najveći deo potrošača.
Zato se javni servis nalazi u izuzetno delikatnom položaju. Bez obzira na njegovu relevantnost i 60 godina tradicije, on je osuđen na finansiranje iz budžeta, što posredno uvek znači da će osećati pritisak svake vladajuće garniture. Ukoliko se upusti u trku sa komercijalnim televizijama – što, u praksi, znači merenje gledanosti – biće prisiljen da se liši „ozbiljnog“ sadržaja koji nema veliku gledanost, ali je u opisu delatnosti javnog servisa. Ukoliko ga kablovski operateri budu diskriminisali, on će praktično morati da se bori za gledaoce populističkim konceptom. To znači – neprekidne reprize domaćih serija i natpevavanja narodnjaka i starogradske muzike.
Što se dijaspore tiče, od kako se raspala SFRJ, sve novonastale države su svoj nacionalni identitet tvorile istim koracima. Prvo se insistiralo na autohtonom jeziku – jednoj od varijanata srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog – a zatim na svom TV javnom servisu. Zato je HRT definisana kao savremena „katedrala duha“ sa manjim ili većim stepenom profesionalizma. Ako je za utehu RTS-u, slična čistka na američkoj kablovskoj mreži desila se i u Hrvatskoj kada je United grupa kupila najgledaniju komercijalnu televiziju TV Nova, koja je svojim informativnim programom nadmašila HRT. Sada je na spisku kanala u Hrvatskoj na mestu broj 1, TV Nova, baš kao što je u Srbiji ovdašnji N1.
CENA UKRUPNJIVANJA: Američki fond je svojom investicijom učinio ono što je do danas na ovim prostorima bilo nezamislivo zbog političkih razloga. Mi ćemo, dakle, imati u medijskom smislu Pax Americana, ono što su upravo nacionalne televizije decenijama uspevale da razvale – jedinstveno medijsko tržište. Verovatno se od te ideje mnogo više ježe u Hrvatskoj, ali je razvoj tržišta neumoljiv.
Pokazalo se da su sve ovdašnje medijske i političke elite pokazale kratkovidost po pitanju razvoja medija jer se medijski uticaj merio vlasničkim udelom, pa se pažljivo gledalo ko će biti kupci medijskih kuća. Ispostavilo se da su vlasnici, u stvari, investicioni fondovi, a da ključeve tržišta, u stvari, drže provajderi. Oni će u neposrednoj i daljoj budućnosti biti glavni medijski igrači na ovim prostorima.
Pitanje za nas, gledaoce, onda glasi – da li je ipak moguće definisati određena pravila ponašanja, ne samo za proizvođače programa, već i za emitere i distributere?
Rešenje je tako jednostavno, koliko i nedostižno. Najavljena Medijska strategija morala bi da definiše sva pravila koja u ovom trenutku ili ne postoje, ili se odnose na televiziju kakva je bila pre 30 godina. Sva sporna pitanja, ali bukvalno sva, iz dosadašnjih sukoba RTS-a i SBB-a već su definisana, ali nedovoljno precizno, pa ostavljaju prostor za različita tumačenja – od liste i redosleda kanala, naknada za emitovanje i prenos, različite oblike prenosa signala, obavezne sadržaje i uslove koje moraju ispuniti nacionalni emiteri, marketing (jer je pitanje ko se bavi prodajom oglasnog prostora na kablovskim kanalima u Srbiji), nove platforme za gledanje i emitovanje, veb-portali i bezbroj drugih. Takođe, medijska strategija morala bi ozbiljno da razmotri dosadašnji rad organa čiji je zadatak bio praćenje TV programa, jer je upadljiv nedostatak bilo kakve regulacije.
Primera ima bezbroj, od pornografije i rijalitija do predizbornih kampanja, neravnopravne zastupljenosti i dostupnosti medija svim učesnicima u izbornom procesu. Pomislite samo koliko će isprepletenih interesa pratiti stvaranje nove medijske strategije – od političkih, preko zahteva kapitala, marketinških agencija, distributera… Na samom kraju, valjda će neko bar malo povesti računa i o nama – gledaocima, pretplatnicima, korisnicima, biračima i konačno, građanima Srbije u zemlji i rasejanju, kako se to kaže.
