Najbolja, mada ponekad i najviše frustrirajuća stvar kod demokratije, slobode, pluralizma i ostalih divota tzv. otvorenog društva je što ih je zapravo nemoguće definisati, što se odupiru svakoj „tvrdoj“ karakterizaciji; posledično, nema nikakve sumnje da će u svakoj demokratiji doveka trajati sporovi oko ama baš svakog pojma, vrednosti, ideje – a o prozaičnoj praksi da i ne govorimo.
Mediji su, naravno, jedan od nezaobilaznih sastojaka demokratije – baš kao što su i jedan od još nezaobilaznijih sastojaka svake iole kvalitetne diktature. Slobodnog društva nema bez slobodnih medija, toliko znaju i pačići mali, ali šta su tačno „slobodni mediji“? Po čemu ih raspoznajemo, kako ih odvajamo od onih drugih? Po oponiranju vlasti, u redu, ali zar je to sve? Jesu li to oni koji tvrdo zastupaju vlastitu ideološku agendu i prilično su zatvoreni za sve što se od nje bitno razlikuje, ili pak oni koji se diče svojom „otvorenošću za sva mišljenja“? Zapravo, nema ni lakog ni jednostavnog ni jednoznačnog odgovora na ovu dilemu; kao i sve drugo u demokratiji, i ovo je složeno, zapetljano, kontroverzno.
Nedavno je Dejvid Remnik, vrlo ugledni urednik još uglednijeg liberalnog magazina „Njujorker“ pozvao Stiva Benona, gurua američke, a sve više i globalne ultradesnice, do nedavno visoko rangiranog pripadnika Trampove administracije i čoveka kojem mnogi upućeni i ozbiljni ljudi pripisuju ključne zasluge (ili krivicu) što je Tramp uopšte postao predsednik, da učestvuje na „Njujorkerovom“ festivalu, i to tako što bi, uz prisustvo publike (razložno je pretpostaviti: ogromnom većinom antidesničarske) Remnik obavio s njim neku vrstu konfrontirajućeg intervjua, oštre razmene mišljenja u kojoj intervjuista nije puki „neutralni“ podmetač mikrofona i postavljač „naivnih“ pitanja, nego onaj ko razgovetno i nedvosmisleno zastupa jednu stranu u ideološkom, političkom, kulturološkom, svetonazornom sporu.
Razume se, Benon je vodeće babaroga-ime za sve levičare i liberale, uopšte za sve koji su zgroženi ne samo američkim nego i sveevropskim usponom populizma, nativizma, tribalizma, tj. zapravo: starih „dobrih“ rasizma i ksenofobije s apdejtovanim, osavremenjenim (kvazi)intelektualnim pokrićem. Otuda je za jednu stranu u ovom sporu Benon skoro pa Mesija, za drugu Belzebub himself, a „kapitalac“ je kako god okreneš (što, opet, ne znači da njegove ideje stvarno vrede makar i po lule duvana; ali, jedno je intrinsična vrednost, a drugo društvena težina i uticaj).
Epski „derbi“, megjutoa, nikada nije održan. Remnik je otkazao najavljeni intervju nakon što je zasut ogromnom lavinom protesta, pretnji otkazivanjem učešća na festivalu od drugih najavljenih učesnika, i svakojakim drugim ritualnim zgražavanjima i ibrećenjima, naročito na tzv. društvenim mrežama (pa je posle „Njujork tajms“, možda malo zlobno, ali ne baš i netačno, zaključio da „sada Tviter uređuje ‘Njujorker’“), u čemu su žustro učestvovali čak i neki zaposlenici samog „Njujorkera“. I sada po ono nešto i dalje pažnje vrednih štampanih i online medija traje živahna debata šta sve ovo zapravo znači: je li otkazivanje intervjua bila odbrana demokratije i levo-liberalnih vrednosti, a i dobrog novinarstva pride, ili su, naprotiv, otkazivanjem dijaloga upravo demokratija i slobodno i odgovorno novinarstvo izvršili samoubistvo iz zasede, dozvolivši „pravedničkoj“ internet gomili i napornim šampionima političke korektnosti da im nameću svoje kriterijume i standarde, formirane u izolovanoj eho-ćeliji od istomišljenika (što je inače jedna od najgorih nuspojava totalne fragmentarizacije javnog prostora koju je doneo interaktivni internet).
E sad, kako izgledaju ove velikosvetske dileme i debate, primenjene na (ne)prilike u našem svračijem zakutku? Lično i personalno, po tom sam pitanju rascepljena ličnost. Vrlo svesno, namerno i dosledno ne učestvujem ni u kakvoj formi dijaloga s apostolima mržnje u postjugoslovenskom kontekstu, bilo da su političari, akademici ili novinari, jer mi je to nepodnošljivo, jer ne bih mogao da se otresem utiska da im tako „dajem legitimitet“. I da je moguće raspravljati o onome za šta držim da je onkraj svake razumne rasprave. Što može da implicira da držim da sam ja nekakav dežurni društveni davač (ili oduzimač) legitimiteta, mada uopšte nije tako: stvar je, kažem, sasvim subjektivna i duboko lična, takoreći „stomačna“. Na drugoj strani, niti očekujem da svi rezonuju i ponašaju se poput mene, niti bih – to je tek sačuvaj bože! – voleo kada bi svi mediji bili takvi da odgovaraju mojem ukusu i nazorima. Pa, šta bi me onda provociralo, uznemiravalo, šta bi me držalo građanski osvešćenim i intelektualno budnim?!
Svojedobno sam, pradavne 1998, argatovao kao v.d. glavnog i odgovornog urednika ovih novina. Sećam se da smo, i to je verovatno bila moja ideja, objavili veliki intervju s Vojislavom Šešeljem, tada potpredsednikom Vlade Srbije; obavila ga je koleginica koja je za jedne dnevne novine inače „pratila radikale“ i koja će, znao sam, umeti da postavi prava pitanja. Bitno mi je bilo ovo: Šešelj može da se pojavi u „Vremenu“ ako kontekst to opravdava (da ne rečem zahteva), ali iz svakog retka tog intervjua mora biti razvidno da su Šešelj i „Vreme“ dva sveta različita. A opet, lično ne bih mogao da radim takav intervju, ne bih imao stomak za to. Kontradiktornost? Možda. Verovatno. Ma, sigurno. Ali od one vrste koja pokazuje kako ništa na svetu nije tako opasno kao jednostrani i jednoznačni odgovori na složena pitanja o kojima pametniji od svih nas dumaju stolećima i još nisu došli do konačnog odgovora – niti će ikada doći, u tome je poenta.
