Znate li gde je Špičkovina? Ako vam treba pomoć prijatelja, evo je: blizu Vukovine (mada baš i nije). A ni Pušća Bistra nije baš daleko…
Radi se, bezbeli, o selima u okolini Zagreba. Međutim, tipični “urbani” Zagrepčanin (TUZ) nema pojma gde su ta sela, štaviše, nije siguran ni da li uopšte postoje ili su ti živopisni nazivi kajkavskog štiha samo metonimija za neku suburbanu Nedođiju… Možete mi verovati da je tako, jer sam i sam ključne godine odrastanja proveo kao pravi TUZ. Zato sam oduvek “znao” za Špičkovinu i Pušću Bistru – one su prosto bile deo leksičkog fonda koji me je okruživao i koji sam apsorbovao – jedino što nisam bio siguran gde su tačno i ima li ih uopšte u tzv. stvarnosti. Sad znam: ima ih.
Hajde što ja nisam bio siguran u njihovo postojanje, nego ni današnji predsednik, a tadašnji hrvatski premijer Zoran Milanović nije mnogo pazio (doduše, on nikada ne pazi kad pušta jezik u pogon) kad je 2013. u njemu tako svojstvenom arogantnom i posprdnom tonu govorio o tamo nekim “profesorima iz Špičkovine i Vukovine” koji da će njemu, onako veleučenom, soliti pamet. Pa su mu prozvani meštani Vukovine, a bogme i Špičkovine, spremili obilnu jezikovu juhu koju je morao pokusati da se sve pušilo. Posle su, gle, ipak glasali za njega… Nisu ljudi nakraj srca, eto to ti je.
Ono što su izvesnoj vrsti Zagrepčana Špičkovina i Pušća Bistra, to je izvesnoj vrsti rodženih Beogradžana uglavnom iz tzv. kruga dvojke, recimo, Marinkova bara. Doduše, MB nije čak ni ruralna okolina Beograda nego je naselje duboko u samom gradu, ali objasni ti to krugodvojkašu kojem “okolina Beograda” počinje najdalje kod Autokomande…
Jednom davno, tek otišavši iz urbane okoline Pušće Bistre, živeo sam – doduše kratko, tek par meseci – ne baš u Marinkovoj bari, ali odmah preko puta nje: delio nas je samo niški autoput. Gledao sam sa prozora jednog solitera u tamošnje kućerke i… šta sam video? Zapravo, ništa posebno. Marinkova bara je u fizičkoj stvarnosti mesto za život kao i svako drugo i u njemu žive ljudi kao i bilo koji drugi; “prava” specifičnost i relativna poznatost MB je u njenom imenu, u neželjenom, ali teško izbrisivom asocijativnom toku koji to ime kod nekih ljudi izaziva.
Svi znamo kako se Marinkova bara, bez svoje volje, zasluge ili krivice, nedavno našla u središtu jednog besmislenog parapolitičkog shitstorma: reditelj Goran Marković rekao je, u živoj TV emisiji (u “Utisku nedelje”) da bi onu nakaradu od “spomenika Stefanu Nemanji” trebalo izmestiti negde daleko, gde će biti što manje vidljiva; iz nekog razloga, kao mogući ekvivalent takvog zaturenog ne-mesta osvanula mu je u svesti, a odmah potom i na jeziku, nesrećna Marinkova bara.
Okej, slažem se: bilo bi bolje da nije. Verujem da bi se i reditelj Već viđenog složio s tim. Ali u osnovi, jedini problem s Marinkovom barom i kontekstom u koji ju je Marković doveo jeste činjenica da Marinkova bara, sto mu muka – postoji. Sve sa svojim stanovnicima i ostalim što uz to ide. Za razliku od, recimo, Šišinaca, imena koje jedan moj gari koristi kad za nešto hoće da kaže da je nešto negde u bestragiji. I još se niko od Šišinčana nije javio da se požali pošto su Šišinci (ne brkati ih sa Šašincima!) toliko zabačeni da zaista ne postoje.
Da li je Marković znao da upotrebljava “pravo” ime, stvarno postojećeg naselja? Pretpostavljam da jeste. Zavela ga je, međutim, zvučnost i slikovitost tog imena. Potom je, doduše, spomenuo i Borču, ali to je sporedno: posle Marinkove bare/Pušće Bistre, možeš spomenuti šta god hoćeš, svejedno je, efekat je već postignut. Taj efekat svakako nije “politički korektan”, ali to još ne znači da je zlonameran i toksičan. Reditelj se u brzini žive diskusije poslužio jednom jezičnom prečicom i šta onda bi: kreneš prečicom, a neko te sačeka na krivini…
Jer tada je priča nadrasla svoje realne obrise i dimenzije i brzo postala jedan od onih tipičnih iz-prsta-isisanih “skandala” kojima medijsko-propagandna mašinerija Klike nastoji da kompromituje sve i svakoga koga prepozna kao nosioca i nagovestioca neke moguće alternative. Marković je – a s njim i svi oni koji su “umišljena elita koja prezire Narod i mrzi Predsednika Vučića jer Njega Narod voli” – kao objekat ciljane demonizacije i karikaturalizacije markiran kao em klasno bahat em rasno nadmen, pošto se neko, eto, dosetio da u Marinkovoj bari živi mnogo Roma. Kakve sad veze imaju Romi sa svim tim, to vam niko ne ume ka’sti, ali dobro zvuči, pa zašto da se ne iskoristi: “reditelj uvredio Rome!”. Najkasnije tog trenutka, cela kvaziafera postaje opasna govnjiva motka u rukama licenciranih batinaša opšte prakse.
Uzgred budi rečeno, u okolini Leskovca postoji selo Donje Brijanje (meštani naglašavaju drugi slog, brijAnje). Selo ko selo, ništa neobično, a lokalci su takođe duboko uvereni da u imenu njihovog sela nema ničega smešnog: pa, da je smešno, oni bi se smejali svakog dana! I sasvim su u pravu: u životu i u prostoru, Donje Brijanje je sasvim obično mesto, kao Čekrčići ili Mozgovo. U jeziku, međutim, nije tako: jezik ima svoje zakonitosti i jezik nas odvodi tamo kuda on hoće, ne mareći ni za političku korektnost ni za standarde uvoštene (malo)građanske ozbiljnosti. Pred moćima jezika svi smo ponekad obesna, šašava deca. Jer nam je mozak tako formatiran.
Ako mi i dalje ne verujete, pitajte meštane pitoresknog austrijskog sela Fucking.
