Hajde da se igramo ovako. Godina je 2012; ne, nisam permutovao, nije 2021, nego 2012. Izbori su na pragu, vi spadate među one razočarane, sve vam ide na živce i svi su isti, a ovi naši koji uopšte, bre, i nisu naši, mnogo su se probahatili na vlasti, i valja ih malo kazniti: zašto da baš njihova zori do gore, pardon, gori do zore? Izaći ćete na izbore, naravno, ta svestan ste i emancipovan građanin, ali samo zato da nacrtate jednog baš leeeepog Čiča Glišu preko glasačkog listića, tek da dokažete da vam ona luda Sotirovićka nije poklonila četvorku iz likovnog.
Onda se, megjutoa, u vašoj sobi zavrtloži, i iz te čudne omagline iskočim ja, pravo iz devet godina omatorele budućnosti, i pokažem vam jednu fotografiju, rekavši: ako nacrtaš čiča Glišu, za devet godina Srbija će izgledati evo ovako. A na slici niški hotel Ambasador, zgradusina od petnaestak spratova na glavnom gradskom trgu, prekrivena od dna do vrha slikom Aleksandra Vučića i natpisom: “Добро дошао, председниче!”. Jeste li sigurni, upitam vas onda ja, da želite takvu budućnost? Mislite li da je vaše pompoziranje s čiča Glišom vredno toga? A vi, onako neprejebivi, na to odgovorite: ama ne seri, Pančiću, to je nemoguće, pa nismo valjda svi blesavi! To nas ti plašiš u ime Žute bande kojoj si se prodao za… već za nešto! Možda za godišnju mesečnu kartu za gradski prevoz?
Ovde ide novi rez, i flešbek u dalju prošlost. Za Ambasador nekako znam otkad znam za sebe; u mom privatno-porodičnom mikrokosmosu oduvek je bio jedan od simbola (kontinentalnog) socijalističkog luksuza i glamura, samim tim i mesto na koje nisam imao pristup, a nije da sam ga baš nešto ni želeo. U Nišu sam imao smeštaj bolji od sto Ambasadora, kod najdraže mi rodbine, i tamo sam odlazio kad god bih uhvatio priliku, od ranih detinjih dana pa sve do svojih tridesetih, ili čak nešto kasnije. Ambasador je uvek bio tu, vertikala u stilu soc-modernističkog brutalizma (ili kako se to već zove, u svakom slučaju je danas retroaktivno jako u modi), gledao sam ga sa tetkinog balkona kao postojani orijentir u gradskom prostoru, kao važan gradski simbol gord i u propadanju koje ga je snašlo devedesetih, a dokrajčilo dvehiljaditih. U neko relativno rano internetsko doba, kad još ni u ludilu nisam imao laptop, a moja rodbina ne beše kompjuterizovana, odlazio sam u nekakav internet kafe u Ambasadoru da se preko modema povežem sa “svetom”, možda samo da da proverim poštu (nedužnih li vremena! Bilo je normalno čekirati mejl jednom dnevno, a kad si na odmoru onda ništa, danima!).
Posle sam kupio laptop, a i proredio odlaske u Niš. Nisam pratio šta je dalje bilo s Ambasadorom sve do… Pa, zapravo sve do one već legendarne noćne makljaže posle koje je Dragan Bjelogrlić oprostio tzv. Gagi Antonijeviću što ga je tukao.
Ali nije, eto, bilo suđeno da uloga Ambasadora u našoj najnovijoj istoriji bude najzapamćenija po tom jednostranom boks-meču. Gigantski portret Vučićev je kao, božemeprosti, nekakav Godzila natkrilio i hotel i ceo grad, a pomalo i Srbiju, instantno se pretvorivši u upečatljivu ilustraciju svega onog što je fundamentalno loše i pogrešno sa današnjom Srbijom, onom rođenom iz… hm… duha čiča Gliše.
Ne sećam se, iskreno, da li je Ambasador ikada nečim sličim ovome dočekivao ili ispraćao drugaTita. Ne tvrdim da nije, samo kažem da toga nema u mom sećanju, što možda ipak nešto znači. Ni u vreme Miloševića nije bilo takvih egzibicija, a tek o “dosmanlijskoj” epohi da se i ne govori: može li iko makar i na jakim halucinogenim pečurkama da zamisli ovakvo idolopoklonstvo Đinđiću, Koštunici ili Tadiću?! A onda je došlo ovo, i posle devet godina ovoga, zapravo nisam stigao čak ni da se začudim ili bar pošteno zgrozim. Sve što mi je preostalo su melanholične lamentacije.
Utoliko je i niški “mural” Vučiću, još više nego onaj vračarski posvećen Mladiću, prava slika našeg truljenja i propadanja. Koje je stepenovano, ali jednosmerno i nezaustavljivo. U prvih godinu-dve “Vučićevog režima”, takvo nešto bi još bilo nezamislivo. U sledećih godinu-dve, možete zamisliti kako lokalnom geniju ovo pada na pamet, ali realizaciju ideje sprečavaju prisebniji ljudi iz Aparata, pod geslom “nemoj da se brukamo”. U narednoj, trećoj fazi, hotelsko godzilisanje Vučića postaje ne samo zamislivo nego i izvedivo, ali Vučić zna da mora da reaguje ogradivši se od toga kao od nečega s čim nema ništa, i što mu je, eto, baš neprijatno, ali šta da se radi, takvi su ljudi, pomalo neprosvećeni, ali čestiti. U četvrtoj, aktuelnoj fazi, Vučić nema nikakav problem s tim, nego se čudi “histeričnim” reakcijama ostataka zaklane javnosti. Možete ga već zamisliti kako posmatra svoj portret visok šest spratova, sasvim ubeđen da se radi o slici u razmeri jedan-prema-jedan.
Šta li će biti u petoj fazi, pitate se vi. To pitanje je pogrešno. Pravo pitanje je: hoće li biti pete faze. Ako je bude, zašto ne bi bilo i šeste, i sedme… Recimo, Beograđani bi mogli zauvek da gledaju Vučićev lik kako im se ceri sa onog džinovskog krastavca koji raste uz Savu. U čemu bi, doduše, bilo neke “poetske” pravde, jer je Krastavac njegov baš onoliko koliko je mučeni Ambasador naš.
