Polako bledi slika pokolja jevrejskih civila koji su sa određenom sladostrašću počinili teroristi Hamasa, a u punom krvavom sjaju u prvi plan izbijaju prizori ljudske patnje i stradanja iz Pojasa Gaze. U svetu brzih razmena informacija ništa pažnju publike ne drži predugo.
Zapadne televizije izvrtele su potresne razgovore sa preživelima krvorpolića 7. oktobra, sa roditeljima i rođacima ubijene i otete dece. Nezamislivi su to bol i strepnja sa kojima svi mogu da se identifikuju. Rafalima iz automatskog oružja likvidirani su mladi ljudi na muzičkom festivalu, u svojim domovima nalik našim, na ulicama nalik našim. Izraelske devojke i mladići ubijeni su u skloništima ručnim granatama palestinskih terorista. Zločin ubica Hamasa bio je poseban u svojoj svireposti, bila je to erupcija nekontrolisane mržnje.
Država Izrael odgovorila je modernom verzijom ognjenog mača. Premijer Benjamin Netanjahu je obećao da će uništiti Hamas za sva vremena. Ta borba se odvija preko glava Palestinaca koji iz Gaze nemaju kuda da pobegnu, sve granice njihovog utočišta, koje je pretvoreno u borbenu zonu, za njih su zatvorene.
Prvih dana vazdušnih udara zapadni svet je u velikoj meri pokazivao razumevanje za odlučnu reakciju jevrejske države. Ali je sa svakom ispaljenom navođenom raketom, sa svakim artiljerijskim projektilom razumevanje za Izrael počinjalo polako da jenjava.
Potpuna opsada Pojasa Gaze, obustavljanje isporuke struje, gasa, vode, hrane, lekova, razaranje infrastrukture počelo je da liči na kolektivno kažnjavanje 2,3 miliona Palestinaca. Broj mrtvih približava se cifri od 3.000, navodi se da među njima ima preko 700 dece. Ranjenih ima na hiljade, broj im se u opštem haosu ne može izbrojati.
Počela je licitacija mrtvima, ranjenima, bolom, patnjom, opravdanjima za postupak jedne ili druge strane. Saveznici Izraelaca ističu da izraelska vojska ne ubija namerno palestinske civile, da su oni kolateralna šteta jer da ih Hamas koristi kao živi štit, za razliku od palestinskih ubica koje su s predomišljajem za cilj imale jevrejsko civilno stanovništvo. Kao da krik roditelja ubijene dece nije uvek isti.
Najrazličitije humanitarne organizacije optužuju Izrael za izazivanje humanitarne katastrofe, za nepridržavanje zakonima rata, pojedinci čak i za zločin protiv čovečnosti. I Amerika je u svojoj nepokolebljivoj podršci upozorila svoje saveznike da malo više povedu računa o palestinskim civilnim žrtvama, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je to loš politički marketing.
Što duže ovakva situacija bude trajala, to su veće šanse da se rat koji Izrael vodi protiv Hamasa prelije na susedne zemlje i region. Možda je to i bio plan vođa napada na izraelske civile. Islamske verske vođe neće predugo moći da skrštenih ruku gledaju jevrejski pokolj palestinske braće. Čak dva američka nosača aviona sa pratećim ratnim krstaricama u istočnom Mediteranu trebalo bi da odvrate neprijatelje Izraela od otvaranja novih frontova – Iran, Siriju i Hezbolah u Libanu.
Njihovo prisustvo, međutim, ne utiče na ključanje nezadovoljstva Palestinaca u Zapadnoj obali i istočnom delu Jerusalima. Masovna pobuna, intifada, bi mogla da izbije svakog časa. Mediji izveštavaju da su za manje od 10 dana izraelske snage bezbenosti tu ubile više desetina Palestinaca.
A tu je i talačka kriza. Blizu 200 talaca koje je Hamas odvukao u Gazu i drži ih na tajnim lokacijama možda su jedini razlog što vazdušni udari Izraela nisu još žešći. Pitanje upada izraelskih tenkova i pešadije u Gazu je pitanja sati, ili dana, ali je neminovno. A šta posle toga? To niko ne zna.
Šta god da je naumio Izrael uz tesnu saradnju sa američkim obaveštajnim službama i vojskom, bolje je da uradi odmah po principu da je užasan kraj boji od užasa bez kraja. Jer svaki novi dan razaranja Gaze propraćenog kolateralnom ljudskom štetom nakrvljuje tlo za buduće sukobe novih generacija zadojenih mržnjom.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com