Marinika Tepić štrajkuje glađu u staroj skupštini u kojoj stoluje Republička izborna komisija, noći provodi smrzavajući se na kancelarijskim stolicama. Zbog izbornih svinjarija nezadovoljni građani stoje napolju, malo viču, malo duvaju u pištaljke. Pojavljuju se lideri koalicije Srbija protiv nasilja. Tu su i prvaci ProGlasa. Ulica Kralja Milana biva zatvorena na nekoliko sati, dok se ljudi ne raziđu. I tako dva dana zaredom.
Jedni kažu da naroda, s obzirom na okolnosti, ima dosta, drugi da ljudi, s obzirom na to šta se sve događalo pre i za vreme izbora 17. decembra, ima mizerno malo. Energiju ovim statičnim skupovima ulivaju vidno mladi ljudi kojima svo to nečinjenje počinje da biva dosadno.
U vazduhu lebdi pitanje dokle će oni koji na ove protestne skupove dolaze verovati da njihovo prisustvo može nešto da promeni i zašto svi oni kojih nema misle da je zaludno da dođu?
Ili, što reče jedan mladić koji je predvodio grupu mladih ljudi, koja je zahtevala nekakvu radikalnu akciju, u raspravi sa poslanikom DS-a u prošlom skupštinskom sazivu Srđanom Milivojevićem koji im je objašnjavao da moraju da imaju strpljenja: „Koji vam je plan?“ Plan nisu čuli.
Jer se ishod podnošenja mnogobrojnih primedbi na neregularnosti izbornog procesa RIK-u i GIK-u i ostalim nadležnim državnim institucijama unapred zna. Koje god da su nepravilnosti i golim okom uočene tokom izbornog procesa, rezultat koji je zakucao na tablu Aleksandar Vučić se suštinski neće menjati. I šta onda?
Na skupovima ispred RIK-a ne prepoznaje se ikakvo liderstvo, niti kakva ideja, kao da se ispunjava puka forma pobune. Kod kolektivnog rukovođenja nije lako donositi odluke, a u slučaju neuspeha svako može krivicu da prebacuje na drugoga, dok se čeka da se u EU i SAD toliko zgroze nad gaženjem demokratije i pravne države u Srbiji, da neko počne da ozbiljnije pritiska Vučića. Samo da ne ispadne da se čeka Godo.
Svaka čast Mariniki Tepić na hrabrosti, što se u sizifovskoj borbi protiv „velike izborne naprednjačke pljačke“ u Beogradu odlučila na čin samožrtvovanja. Samo, na bilo kakvu empatiju, a kamoli popuštanje, u vrhu vlasti naići neće, a veliko je pitanje da li će njena žrtva moći da digne klonuli duh njenih opozicionih kolega i ljudi koji su, makar u Beogradu, očekivali promene. U srpskom društvu dominira trpno stanje.
Sve ovo se odvija pod prozorom maestralnog tehnologa autokratske vlasti. Igru u ovom trenutku u potpunosti drži pod kontrolom. Ako spoljni, ili unutrašnji pritisak postane riskantan, naložiće dr Nestoroviću da odbije da uđe u koaliciju sa njegovom listom, pa će da odvrne ventil raspisujući pononovljene vanredne beogradske izbore na proleće. I spojiće ih sa, veoma važnim, lokalnim izborima.
A ako pritisak ne poraste? Šapića odmah za gradonačelnika pa da se krene sa rušenjem beogradskog Sajma, širenjem Beograda na vodi, izgradnjom nacionalnog stadiona… Jer SNS ne sme da stane.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com